Stajao sam na autobuskoj stanici. Bio je kraj decembra. Prokleto hladan dan. Sa perona 20 kretao je autobus za Kladovo, moj rodni grad. Bilo nas je oko stotinak, užasna gužva. Autobus je kasnio čitav sat, mučila nas je neizvesnost da li će uopšte i krenuti. Hladnoća mi se uvlačila u kosti, u sebi sam psovao i kajao se što sam uopšte krenuo na put. Posmatrajući promrzla i nervozna lica putnika, koji su sve sočnije psovali na račun prevoza, krajičkom oka spazio sam moju nekadašnju nastavnicu muzičkog. Bila je to predivna žena, zanosnih oblina, udata za jednog buržuja. Uvek smo se pitali šta jedna takva atraktivna žena traži u provincijskoj osnovnoj školi. Ali jedno je bilo sigurno - svi dečaci iz moje škole bili su zaljubljeni u nju. I sada, posle svoje četrdesete godine bila je veoma očuvana. Polako mi je prilazila kroz masu gnevnih putnika. Prišavši, potapšala me je po ramenu. Glumio sam iznenađenje, i dok smo se pozdravljali, kolena su mi zaklecala, nešto me je steglo u grudima, jedva sam disao.

Dalje ...

Osetim tvoju ruku na mom licu. Oh Bože, čime li sam ja zaslužio ovakvu nebesku nagradu?
Ležimo na mom krevetu, gledamo se, ćutimo. Tako lepo ćutiš. Mogao bih da slušam tvoje ćutanje danima. Vidim svoj nasmejan lik u tvojim tamnim očima, Bože, koliko volim tvoje oči. Tvoja topla, nebeska ruka miluje moj obraz, obraz jednog smrtnika. Koliko mi samo prija tvoj dodir, mogao bih da živim u njemu zauvek. Ne staj, nemoj nikada da odeš, ostani sa mnom.

Dalje ...

Sedi na mom krilu, u mom naručju. Njena glava je odmah pored moje, njene usne su na mom vratu. Osećam kako njen smireni dah prodire kroz moju naježenu kožu i govori mi kako je napokon sve u redu.
Moja glava je izgubljena u njenoj prelepoj kosi, a moje misli su usmerene samo ka jednoj tački. Moje misli su usmerene samo ka njoj.

Dalje ...

Stranice: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24