Ležeći, prebacila je noge preko mojih. Jednom nogom, prstima, gladila je, gurala i grebala prste na drugoj nozi. Sama sebi. Njen manikir se presijavao, njena mimikrija oslikavala osobu kojoj nedeostaje dodir. Imala je one Fancy nokte kakvi se nose na najglamuroznijim premijerama i najseljačkim svadbama. Ne znam kako se to zove, valjda „frenš manikir“.

Dalje ...

Ne znaš... sretao sam te.

Dalje ...

Ne, večeras ne moraš da se pravdaš, da slažeš, prećutiš i zamisliš se. Večeras ne moraš da odglumiš ushićenost, lažno utrneš od poljupca koji je pozdrav. Ne moraš večeras da voliš, izmeriš reči ili da ne voliš a da izmeriš reči. Večeras ne moraš ništa. Možeš da budeš ti, takva kakava jesi, možeš da živiš svoju tišinu, razapneš je po mraku nad svetlima grada kroz moje prozore. Večeras ne moraš ništa da razumeš, nema reči pred kojom treba da ustukneš i nema razloga da sobom u kojoj smo odjekuje ona panika padobranca kome se nije otvorio padobran dok zemlja nezadrživo jurca ka njemu. Večeras na nekom drugom mestu u nekoj drugoj sobi u nekom drugom svetu, nekom drugom ludaku...o meni, isto tako ćuti neko drugi!

Dalje ...

Stranice: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24