Kako je sunce zamicalo za daleku planinu, obraslu četinarima i mjestimično prošaranu pokojim listopadnim stablom, tako je Đuka, apsolvent Elektrotehničkog fakulteta, zamicao preko mosta, nerado se kući vraćajući. Da li joj se neko uopšte rado vraća, razmišljao je, kad bismo bili iskreni i promišljali do kraja. Jer ako se kuća na samom početku analize pojma vraćanja prihvati kao metafizički, a ne kao fizikalni, društveni, ili neki drugi početni uslov, dolazi se do bitno različitog rješenja. Ali, takozvana caka ili kvaka, nije kao što većina misli u izboru početnih uslova, nego u činjenici da nam je data mogućnost da ih biramo. Doduše, ponekad su oni unaprijed zadati (definisani), no to je slučaj uglavnom kad se radi o nevažnim pitanjima. Dakle, sloboda u izboru početnih uslova, tačaka od kojih se počinje, od kojih se kreće na put, profesionalni, emocionalni, ili neki drugi, svejedno, ta sloboda je često zrno iz koga raste ropstvo. Kao što pokazuje sljedeći primjer: kad je Đuka ušao u kuću (preciznije, stan) zatekao je sve baš onako kako je bilo kao i kad je izašao. No on se ne dade iznenaditi ravnodušnošću okoline prema njegovom postojanju, i ode prema frižideru.

Dalje ...

Okružen roditeljima psiholozima, još kao mali znao sam šta ću raditi u budućnosti. Gledao sam ih kako ispunjeni ispraćaju još ispunjenije pacijente i divio se moći čoveka da pokaže onom drugom koliko je život u stvari lep.

Dalje ...

1. Pocinje moj put, tu je kofer, tu je karta... Gledam oko sebe kao da trazim nekog, a ustvari trazim razlog zasto idem.. Kofer je realtivno tezak, ima tu mnogo sudbina a i knjiga.. Sedim prilicno zamisljen ne znajuci kuda da podjem niti kuda sam krenuo, ali voz je zapravo krenuo.. Gde srce kaze "stani", izaci cu i sve krenuti iznova.. U drhtavoj ruci drzim tvoju sliku i htedoh da je poljubim, ali taj savrsen prizor prekinu sarmantna devojka koja upita: Da li je slobodno kod vas? Dugo sam je gledao ne znajuci sta da odgovorim. A onda konacno ispruzih ruku i rekoh joj: Izvolite! Dugo smo sedeli i cutali s vremena na vreme pomalo gledali, razmisljao sam u sebi: Boze koliko je lepa, kao da je prosjak mojih emocija ili 'pak pravljena od mog rebra, ali kako da pobegnem od te sudbine, zaboga sva moja savrsenstva sam sakrio u kofer.. Kako da je posle pogledam u oci? Previse razmisljam, previse brige.. Svu tu zbrku u mojoj glavi, moze se reci galamu i publiku u isto vreme prekinu njen komentar: Kuda putujete? Kao da su mi se otvorila prostranstva, kao da sam otvorio nesto sto je dugo bilo zakljucano i skriveno, skroz tihim tonom odgovorih: U srediste sudbine! Unela mi se u lice i njen dah je odgovorio: Povedi me sa sobom! Kako odbiti te zelene oci, a opet kako se sacuvati od njih? Uz blagi osmeh dodirnuh joj dlan i izgovorih reci koje mi je sapnulo srce: Ovde silazimo...

Dalje ...

Stranice: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24