1.Put 2.Tvoj odlazak 3.Zena sa tajnom

  Autor: branko8777
  Language: Srpski

1. Pocinje moj put, tu je kofer, tu je karta... Gledam oko sebe kao da trazim nekog, a ustvari trazim razlog zasto idem.. Kofer je realtivno tezak, ima tu mnogo sudbina a i knjiga.. Sedim prilicno zamisljen ne znajuci kuda da podjem niti kuda sam krenuo, ali voz je zapravo krenuo.. Gde srce kaze "stani", izaci cu i sve krenuti iznova.. U drhtavoj ruci drzim tvoju sliku i htedoh da je poljubim, ali taj savrsen prizor prekinu sarmantna devojka koja upita: Da li je slobodno kod vas? Dugo sam je gledao ne znajuci sta da odgovorim. A onda konacno ispruzih ruku i rekoh joj: Izvolite! Dugo smo sedeli i cutali s vremena na vreme pomalo gledali, razmisljao sam u sebi: Boze koliko je lepa, kao da je prosjak mojih emocija ili 'pak pravljena od mog rebra, ali kako da pobegnem od te sudbine, zaboga sva moja savrsenstva sam sakrio u kofer.. Kako da je posle pogledam u oci? Previse razmisljam, previse brige.. Svu tu zbrku u mojoj glavi, moze se reci galamu i publiku u isto vreme prekinu njen komentar: Kuda putujete? Kao da su mi se otvorila prostranstva, kao da sam otvorio nesto sto je dugo bilo zakljucano i skriveno, skroz tihim tonom odgovorih: U srediste sudbine! Unela mi se u lice i njen dah je odgovorio: Povedi me sa sobom! Kako odbiti te zelene oci, a opet kako se sacuvati od njih? Uz blagi osmeh dodirnuh joj dlan i izgovorih reci koje mi je sapnulo srce: Ovde silazimo...

2.Kako pronaci tvoje srce ti cudesna mlada damo? Mozda podici sve mostove da tvojoj ljubavi napravim laksi put.. Tragajuci za tobom neko vreme sam sakupljao mrvice koje si bacala, ali upravo jureci te male znakove naisao sam na gomilu bezvrednih znakova i tu se izgubio... A onda je vetar rasterao sve to i ja sam ostao sam, zarobljen, drzeci u narucju taj mali komadic nade.. Sakrio sam se i sve do danas on je tu, stoji pored tvojih pisama i ceka da dodjes po njega.. Znas, ja jos uvek u noci cujem tvoje korake kako skripe, osetim kao da si tu.. Kao da nagovoris vetar da mi nagovesti tvoj dolazak ili me jednostavno utesi da i dalje postojis, ali da je kasno za sve... Znas, ja nikada nisam odustao od one nase ideje, Boze ja i dalje pricam sam sa sobom, ali cu se praviti kao da si tu i da slusas.. Nisam odustao stvarno, i dalje pisem knjigu o nama.. A ti si mi bas pred sam odlazak obecala, ako ikada zavrsim tu knjigu magija ce uciniti da se ti pojavis.. Pa eto moja knjiga, muci se, tuguje, umorna je, i ona zeli kraj i ona zeli da sve to stane ili odustane.. Ali kako odustati? Kad samo jedna recenica ili pasus ili glava otvara kapiju na kojoj je katanac vec dugo pojela rdja, koji vise nijedan kljuc ne moze otvoriti.. Divno,a? Cutis.. Mi smo bili samo dva lica a jedna ljubav.. Eto nema vise nicega, samo ta uspomena koju jos uvek nisam zguzvao, a i zasto bih, jos mirise na tebe..

3.Nosila je tajnu.. Zena sa kojom se budila zora, zena sa kojom je spavala svaka zvezda i nevidljive carolije noci.. Nikuda nije zelela otici jer je to bio samo njen svet.. Iako ju je ljubav izdala i zgazila, nije zelela odustati od svih tih divnih talasa emocija koje je sirila.. Pa ipak, imala je tajnu.. Volela je, jer je znala da ljubav ispunjava njen zivot, da je hrani i kad pada i kad puzi.. Kada je odlazila, ostavila je pismo prepuno fleka od suza i nekoliko recenica protkanih nitima zelje za osobama koje je razumeju.. "Ostavljam ti dragi ovaj veo jer u njemu vidim nas pocetak, ostavljam i tebe jer ne videh srecu s tobom.. Moram ti reci da si me vidjao srecnu,da si me cinio zadovoljnom, ali ja ne mogu vise ziveti u zabiti svojih zabluda, ne zelim vise doticati dno natopljeno suzama, ne zelim vise pretvarati se da sam neko drugi.. Ja sam tvoja lasta, doletela sam i donela srecu, ali mesto na kom stojim nije sreca, ni ti nisi covek graditelj moje srece.." Papir umotan u veo stajao je pokraj prazne kolevke, otisla je zauvek.. Volela je, ali imala je tajnu..