Ćutanja

  Autor: nabrzinu
  Language: Srpski

Ležeći, prebacila je noge preko mojih. Jednom nogom, prstima, gladila je, gurala i grebala prste na drugoj nozi. Sama sebi. Njen manikir se presijavao, njena mimikrija oslikavala osobu kojoj nedeostaje dodir. Imala je one Fancy nokte kakvi se nose na najglamuroznijim premijerama i najseljačkim svadbama. Ne znam kako se to zove, valjda „frenš manikir“.
- Hoćeš ti uvek tako ćutati? U čemu je fora?
- Nema fore, samo mi se ćuti.
- O čemu, ćutiš?
Nastala je tišina u kojoj je konačno prestala sama sebi da krši nokte na nogama. Upitno je podigla glavu ako da će od mene čuti, izmamiti bilo šta. Bila je skoro dete, možda žena al sasvim sigurno i dete. Jedino što sam znao o njoj je da se sprema negde, na premijeru ili na svadbu.
- Šta se praviš lud, o čemu ćutiš?
- Poštedi me, zbunjuješ me. Ćutao sam o nečem sasvim drugom kad si prvi put progovorila. Ne volim kad mi se izgube ćutanja. Zato ti se ne javljam na telefon, ne odgovaram na poruke...
- Ne javljaš se na telefon i ne odgovaraš na poruke jel si govnar – izdrala se i skočila sa kreveta. Na brzinu je pokupila ono što je imala na sebi i raspustila kosu koja je bila vezana. I frizura je bila univerzalna, za seljačke svadbe ili premijere – sve jedno.

Nije više progovorila, obukla se i prenula me iz misli kad je već zalupila vrata. Tek po mirisu, naznakama mirisa, mogao sam da zaključim da je ikada bila tu. Zgužvana posteljina, nešto prepipanih knjiga koje je brzo uzimala a onda ispuštala iz ruku kao da ih se plaši, il da su prašnjave. Konačno sam mogao da nastavim da ćutim.
Pokušavao sam da se setim kada sam poslednji put popio sok na slamčicu. Sećate se, onih starih trouglastih pakovanja? Kasnije su došla neka kartonska o koje se nije lomila slamčica. O tome sam ćutao.