Ne znaš...

  Autor: nabrzinu
  Language: Srpski

Ne znaš... sretao sam te.

Čak relativno često. U naletu očiju žene koja je sedela I čekala svoj red da krene na nekom semaforu, utopljena u beogradsku saobraćajnu gužvu. To što su me pogledale. To su bile tvoje oči. Na uglu sa Makedonskom zamakao je jedan duži paž, tvoje boje, tvog vetra u kosi, tvog nemira u njoj. Bila je to neka druga osoba, sasvim sigurno, samo eto...nosila je tvoju kosu. U jednoj poslastičarnici, poslednjoj, pravoj na bulevaru jedna majka je tvoj nos približila šampiti. Prilbižila ga je kao da nosom osluškuje. Tvojim nosom? Tek kad je proverila kolač dala ga je sinu. Da, sasvim sigurno, tada sam sreo tvoj nos. Klinka je istrčala pred moj motor sa rancem na leđima, neugledna, tinejdžerka, neraspoređena da bude dete ili žena. Samo u deliću njenog trzaja lica pred naglim kočenjem, prepoznao sam tvoje pege. Uhvatio sam ih tad, u Vojislava Ilića u jednoj milisekundi...godina pošto se nismo videli. Bile su to tvoje pege. To se dešavalo I dešava I danas stalno. U izlogu, tvoje iznošene cipele istanjenog đona baš na onoj strani stopala kojom ti jače gaziš. Pitao sam prodavačicu, rekla je da je to sad moda, da su to nove cipele..al ne, to su bile tvoje stare cipele. Jedna konobarica je imala tvoje male, kako si ih sama zvala “zanemarljive” grudi u nekom kafiću na Dorćolu koji je propao brže od sajma svinja u Avganistanu. Oštrije su se nazirale same bradavice nego grudi kroz veliko odštampano ime nekog pića kojeg u tom kafiću čak nije ni bilo.  Jedna devojka je na Adi, u neko teško letnje podne odvojila slepljene butine I na suncu je zasjao tvoj list. Ne znam ko je ona bila, sa kim, odakle tu I ne znam odakle joj tvoj list. Prolazio sam često pored prozora tvoje kancelarije, ne tražeći tebe, jednostavno zgrada u kojoj ti radiš je uvek na putu. Prolazio sam godinama, svaki dan I po više puta. Jednom me je neko pitao kako se zove ta ulica, ja nisam znao. To je prosto ulica u kojoj ti radiš. Zar joj treba još neko ime. Pozajmljene delove tvoga tela, fragmente života, mesta kroz koja prolaziš srećem svaki dan. I ne moramo godinama da se sretnemo iz “komada”. Uvek ćemo se sretati u delovima. I uvek ću taj tvoj “deo”prepoznati kao tvoj. Ja sam ti i dalje, isti onaj prijatelj, kog nisi videla godinama, a srećeš ga svaki dan. Zato te ne zovem, ne posetim, ne svratim, ne zasviram pod prozorom. Nikad nisi uspela da mi nedostaješ jer si uvek tu. Po prodavnicama vise tvoje iznošene košulje, na rasprodajama su zgužvane tvoje majce, iz raznih uglova iskrsavaju tvoje oči, pege...i uvek si tu. Nekad u nepoznatom penzioneru, slučajnom prolazniku prepoznam tvoju misao. Suludu ideju koju verovatno nikom sem meni ne bi izgovorila. Ne kaže mi je ni on, samo prođe, nema kome da je kaže, ja je prepoznam, znam da je tvoja. Tvoja alergija na polen, pelinkovac, pola čaše napuštene na nekom šanku, nedogorela cigareta, tragovi tvog ruža na toalet papiru elitnog kafića...ne liči na tebe da svratiš na takvo mesto. Tvoja vijetnamka, donji deo trenerke, jedna polomljena ručka sa tvojih naočara, zgužvani paket žvake. Raspoređeni svuda oko mene, po gradovima, državama I godinama.