Ispreturane priče jedne Nevene

  Autor: Provincecitygirl
  Language: Srpski

Po kišnom jutru, u podsvesti su joj kretale misli o njegovom dolasku. Rado bi se sada vratila u krevet, ali, po samoći samo misli lepo lutaju. Nije joj se dopala ideja, iako su kapljice simultano ulepšavale ritam njene pesme na telefonskoj aplikaciji. Više bi joj se od prvog gutljaja jutarnje kafe, dopao njegov nežni dodir. Poljubac je skoro mogla da oseti na rubu usana, no, umesto toga, javila joj se ideja o poslovnom početku nesrećne srede, za samo 60ak minuta. Ah, kako bi dan počeo bolje da se uspavala u njegovom zagrljaju. Najlepši početak dana.
Umesto toga, odlazi da spere tragove rane, koju je juče samonanela, u nesmotrenosti svog adrenalina. Uvek je i samo i kroz zid davala svoj maksimum, poput razočaranih fudbalera nakon utakmice. Ipak, imala je njegovu poruku za dobro jutro, uz taj virtuelni poljubac, koji bi joj sada tako jebeno prijao. Da se stvarnost isključi pre nego svetlo u hodniku od prethodne samotne noći, i da oči zatvori, dok je ljubi i odvlači joj pažnju od svih sumornih ideja koje svi imamo u svakodnevici. Šta je život, ako ne uhvatiš predivne trenutke sreće? Ako propustiš poljubac koji priželjkuješ, onda kada je isti moguć?
Imala je samo starke, farke i razvučen osmeh po umornom licu. Pitala se, da li kada pada kiša, može biti manje svesna svoje depresije? Da li je život ipak postavio dovoljno prepreka, da je sada vreme da ih stavi na mute? Da li je ovo momenat kada će uspeti da poskakuje, umesto da poklekne?
Nikada nije prestajala sa svojim borilačkim veštinama, bez ijednog pokreta. Više je to billo na umnoj osnovi, protkano njenom energijom. Iako joj je bilo 30 leta, već je raspisala dovoljno redova iskustva. Imala je posao, stan, nedostatak ljubavi u svom istorijatu. Imala je sve, ali ne i ono duboko priželjkivano.
On se pojavio na pomolu, razapeo šator ispred njenog zida. Povredili su je u prošlosti, koja i dalje ima samo obrise crne i bele. Paleta boja tek čeka da bude napunjena.
Otac je bio gord, krut, i nedovoljno imao mesta u svom srcu, da svu emociju prezentuje ka svojoj kćeri. Majka je ostavljala kičmu u fabrici. Na normi je, rukama koje su podrhtavala odgajala svoje tri ćerke. Svakoj se posvetila onoliko, koliko je bilo moguće da podeli particije svog vremena i snage.
Dok bi tonula u san, nežnim glasom je prepričavala bajke, koje je ukrašavala s više detalja, nego što ih je čekalo u budućem vremenu. Svakako ni u sadašnjem, u doba hiperinflacija i redova za brašno i šećer.
Nijedna od ta tri čeda, nije iza zatvorenih vrata videla koliko je ona pretrpela. Spavaća soba roditelja, krila je u svakoj pukotini modrice i jaukanje, koje je moralo biti prigušeno. Sve to, reflektovalo se u Neveninoj mikrokosmosnoj budućnosti.
Sada je možda ipak došla do nade, do tog nekog, ko će biti antipod njenoj tužnoj zenici. Sramežljivo mu se odupirala, pod uticajem nekoga ko je ostavio prethodno, iako mu je srce dala na tacni. No, on je ipak strpljivo skidao nekoliko cigli dnevno, iz svih barijera koje je morala neminovno da postavi. I želeo da dočeka tren, u kom će mu se prepustiti. Opustiti. Dati joj da je zavoli. Da priliku.
Iako predivnog plavetnila, njene oči su očigledno imale i naslage tuge. U njima je, ko je želeo, mogao da pročita daleko više nego što je ona dozvoljavala da se vidi. I kada je najteže, vrcavo je šetala kratku suknju i štikle na dugim nogama, i tako se vodala kroz polje ljubomornih skotova. Onih, kojima se nije poveravala, jer su bez imalo empatije, želeli da je spuste do promašaja.
Zato je i nastojala dugo da uživa u samoći. Na prolaznike, zagrljene i s ukrštenim rukama, samo bi se nestašno nasmešila. Zabolela bi je i ta jutarnja kafa iz džezve za dvoje. Bračni krevet s jednim jastukom. Ručak koji bi moglo komotno pola komšiluka da pojede, jer je sve radila s ljubavlju i u velikoj količini, pa i spremanje hrane.
Nisu je zanimale promocije novokomponovanih kompleksaša. Nije je fascinirao nijedan hodnik tržnog centra, kožna presvlaka nečijeg skupocenog auta, niti saldo na računu. Smejala se vetru, koji bi joj bezobrazno podizao haljinu. Odskakivala je na taktovima rokenrola. Klanjala se prirodi, i prodisala na svakom planinskom proplanku.
On je radio to isto. Beznadežno pokušavao da nađe iskrenost. Lutao kroz isfolirane kolone onih, koje od tragova šminke nije mogao ni da prepozna.. Čekao je..Nevenu...