Sveti Ratnik

  Autor: FeydRhauta
  Language: Srpski

Mladić je nervnozno cupkao u mestu ispred metalnih vrata pećine – ulaza u Ahinoid, podzemno utočište preostalih ‘’svetih ratnika’’, kako su sebe nazivali. Osvrtao se oko sebe, zureći u stenje koje se pružalo kilometrima, što mu je dodatno ulivalo nervozu i strah. Rozikasto nebo, nagoveštavalo je približavanje noći, a noć je značila samo jedno – smrt. U noći, na planeti Siulari, čovek postaje plen unapređenih super bića, koja su vekovima unazad nadograđivana od strane inženjera kojima je vladala Elizabet, kraljica Siluare, vrhovno unapređeno super biće koje je sebe smatralo božanstvom celog univerzuma. Na samo pominjanje njenog imena, mišići bi krenuli da igraju po telu, a funkcije mozga da usporavaju, što je kod svakog ljudskog bića izazivalo dezorijentaciju čak i u svom domu.
‘’Kasniš, mladi istraživaču..’’, začu se zvuk iz terminala koji se nalazio sa desne strane metalnih vrata.
‘’Morao sam prikrivati tragove, izvinjavam se, ali u ovom delu dana, poslednje što želim je sa sobom dovući odred ubica.’’, krenu ovaj da se pravda.
‘’Razumljivo, mladi čoveče, odmakni se par koraka od vrata.’’
Mladić posluša glas sa druge stranu, i pomeri se desetak koraka unazad. Skinuo je kapuljaču plavičaste odore koja mu je prekrivala ravnu belu kosu, a zatim zabaci kosu u stranu, pomerivši je sa očiju. Vetar krenu da duva, a on u tom trenutku, oseti hladno pirkanje po ušima, što mu je trenutno prijalo, posle dugačke šetnje po vrelim stenama. Vratio je svoja dva omanja noža u fotrole koje behu vezane kajiševima na desnoj butini, i čuknu prstima po gas maski, stresući prašinu sa nje. Otkopčao je kajiševe koji mu behu vezani iza glave, a zatim skinu i masku, i zavuče je pod odoru.
Metalna vrata pećine krenuše da se otvaraju,a on oseti blago podrhtavanje tla pod nogama. Pesak sa vrhova vrata krenu da pada, a vetar poče da ga duva u njegovom pravcu, na šta ovaj podiže ruku i postavi je preko očiju.
‘’Uđi, mladi čoveče, ono što tražiš je ovde.’’, ponovo se začu glas.
Mladić beše skeptičan u vezi toga, ali posle par sekundi stajanja u mestu, ipak odlučno zakorači u prostoriju. Vrata za njim se zatvoriše.
Unutrašnjost pećine beše vlažna. Sa zidova su se slivale kapi vode, a njegove čizme gazile su sitne barice. Sa obe strane zidova, nalazile su se zapaljene baklje koje su osvetljavale put uzanog hodnika. Razgledao je zidove koji nosiše plavičaste simbole, urezane ručno, ljudskom rukom – najverovatnije. Nisu mu bili jasni. Nikada do sada nije video takve simbole, čak ni u njegovim knjigama, ali znao je da kriju nešto. Na kraj hodnika, nalazile su se stepenice koje su vodile u neosvetljenu dubinu. Osvetljenje baklje, bacalo je svetlost tek svega par stepenika, dok je ostatak bio potpuno mračan.
‘’Siđi mladi čoveče, ne boj se.’’, začu se isti glas.
On se okrenu iza sebe u nadi da će sresti čoveka čiji glas odzvanja, ali međudim, iza njega ostade samo prazan hodnik.
Nešto nije kako treba sa ovim mestom. Možda sve ovo nije vredno mog istraživanja, ali šta sada imam da izgubim. Ona je ionako pobedila. Ja samo želim saznati svoju istinu, pomisli on.
Krenuo je da korača niz stepenice. Kada je već zagazio u tamu, supersenzorske okrugle lampe, osvetliše mu put. Samo par centimetara od zemlje, lebdela je po jedna. Dok je koračao, njegova odora vukla se po kamenim stepenicama, a on oseti kako se temperature još više smanjuje. Ispred njega, nalazio se još jedan hodnik, nalik onom prethodnom, međutim, ovaj je imao prostorije sa obe strane. Iz njih se čulo raznorazno šaptanje, međutim, zbog zatvorenih vrata, nije uspeo da sazna o čemu se govori. Nastavio je ujednačenim kretanjem – nogu pred nogu. Stigao je do kraja hodnika, a ispred njega, nalazio se otvor u obliku polukruga, koji beše prekriven zelenom svilom, sa zlatnim ivicama. Oko otvora, nalazili su se zlatni simboli u obliku krugova, međutim nisu bili poređani u red oko polukruga vrata, već je svaki naredni bio udaljeniji od prethodnog. Prebrojao je krugove. Bilo ih je osam. On pomeri rukom zavesu, i obre se u narednoj prostoriji.
Na čelu prostorije, sedeo je starac, pogrbljen, obavijen crnim dronjcima koji su bili prašnjavi i pocepani. Prostorija beše slabo osvetljena istim supersenzorskim lampama, ali ovoga puta i one ne behu u red, već razbacane po prostoriji. Starac je sedeo na tamno zelenom tepihu, a sa obe njegove strane, nalazile su se instrument table, I po jedan monitor iznad njih.
‘’Stigao si, mladi čoveče, drago mi je da te upoznajem. Ja sam Kha’Tul, poslednji preživeli vođa svetih ratnika. Ostalo nas je manje od pedeset. Izgubili smo našu brobu, ona je pobedila.’’, progovori on, ne podižući pogled sa knjige koju je listao.
‘’Ja sam Dalas, iz loze Arkoid, poslednji živi potomak. Moju porodicu je…’’
‘’Znam šta se desilo sa njima.’’ ,prekinu ga Kha’Tul, ‘’Sedi mladi čoveče.’’
Dalas ga posluša. Prišao je na par metara od starca, a zatim otkopča odoru I sede nasuprot njega.
‘’Došao si po istinu dakle?’’, upita ga Kha’Tul, uspravivši pogled ka mladićevim plavim očima.
‘’Da, došao sam saznati odakle potičem.’’
‘’A da li možeš podneti istinu, mladi čoveče?’’
‘’Zašto ne bih mogao?’’, odgovori Dalas pitanjem.
Na njegovo pitanje, Kha’Tul se osmehnu. Oborio je ponovo pogled na knjigu, a zatim krenuo da lista stranice.
‘’Nisi jedini koji je došao ovamo po istinu. Ja nudim samo to, ništa više. Na vama je da li je možete podneti. Sa ovim što budeš čuo, potrudi se da svoja razmišljanja vratiš vremenom u normalu.
‘’Na šta tačno misliš?
Kha’Tul glasno izdahnu vazduh iz pluća. Zatvorio je knjigu, a zatim je okrenu prema mladiću.
‘’Siluara je naš dom. Naš jedini dom, planeta za koju smo mislili da će nas spasiti izumiranja.’’,progovori starac.
‘’Kakvog izumiranja?’’ , upita Dalas začuđeno, gledajući koricu knjige. Na njoj beše plavičasta planeta, sa zelenim kopnom.
‘’U dalekoj prošlosti, pre petnaest hiljada godina, ljudska vrsta je živela na toj planeti koju sada gledaš. Bio je to raj kakav se nije mogao naći u vasioni. Međutim, jednog dana, naša rasa je otišla korak dalje nego što je trebala. Igrala se Boga. Stvorila je prvu veštačku inteligenciju. Stvorila je mašinu koja je mogla da misli, da ima mogućnost samostalnog izbora. Tu je bio početak kraja jedne rajske civilizacije. Vremenom, ljudska ruka je nastavila svoju kreaciju, misleći da tako olakšava poslove. Jedne noći, misleće mašine su ubile prvog inženjera koji je radio na njihovom unapređivanju softvera. Posle toga, usledio je haos. Dan za danom, godina za godinom, vek za vekom, ljudska vrsta je sve više patila od strane mašina koje su se sve više razvijale. Poslednja nada čovečanstva je ležala u ideji da se napusti planeta. U pustinji Nevadi, najveći svetski naučnici astronomije su se sastali pod sjajem mesečine i odlučili da udruže znanja. Decenijama su radili na tajnim lokacijama planete, uglavnom ispod njene površine. Uspeli su napraviti prvu crvotočinu, koja ih je dovela u ovaj deo univerzuma, na ovu planetu..'', Kha'Tul zastade na trenutak, ''Međutim, ni to nije bilo dovoljno...''
Prostorija u kojoj su sedeli, krenu da podrhtava. Dalas se okrenu oko sebe, a zatim zgrabi knjigu u ruke.
''Moraš požuriti, nemamo vremena, njeni brodovi su blizu!'', povika on.
''Deo čovečanstva je otišao, a deo ostao da se bori. Oni koji su ostali, sebe su nazvali svetim ratnicima.''
Dalas izbulji oči. Par trenutaka nije mogao ništa reći. Njegov mozak je obrađivao rečenicu koju je čuo.
''Tako je momče.'', potvrdi Kha'Tul njegovu misao. ''Ja sam iz loze svetih ranika. Potomak ljudske civilizacije koja je i ovde nastavila da se bori, a takođe si i ti.'', on uspravi prst u njega.
''Grešiš starče, ja sam iz loze Arkoid, loze inženjera.''
''Je li to ono što su ti rekli?''
''To je ono što znam!'', povika Dalas.
Kha'Tul ustade i pogrbljen u kičmi, priđe do mladića koji je i dalje ostao da sedi. Zavrnuo je rukav svoje pocepane odeće, a zatim zavrnu rukav Dalasove odore. Na unutrašnjoj strani bicepsa, obojica imaše isti beleg.
''Misliš li da je ovo slučajnost, dečače? Misliš li da je među par stotina hiljada ljudi, koliko je ovde, ovoliko velika slučajnost da se dvoje sretnu pod ovim okolnostima, i slučajno imaju isti beleg, na istom mestu? Ne bih rekao.''
Kha'Tul pusti Dalasovu ruku, a zatim krenu lagano da korača ka svom mestu gde je malopre sedeo. Dalas ostade zbunjen, ali ipak je verovao njegovim rečima.
''Posle svih ovih godina, zašto mi to niko nije rekao?'', upita on Kha'Tula, ne pomerajući pogled sa knjige.
''Želeli su te spasiti, dečače.''
''Čega?'', upita on ponovo.
''Nje. Ona zna za postojanje svetih ratnika. Elizabet je poslednja kreacija koja je pratila ljudsku vrstu do ovde. I sada, na tebi je da preduzmeš dalje korake. Uvežbavali smo ljude da se bore protiv mašina, ali kao i naši preci, opet smo napravili istu grešku. Ovo je možda i konačan kraj.''
Dalas ustade, zakopča odoru, stavi kapuljaču preko glave, a zatim izjuri zajedno sa knjigom.
''U toj knjizi je sve što treba da znaš o sebi dečače. Budućnost su ti uzeli, ali prošlost nisu mogli, niti će. Sada znaš odakle potičeš. Tvoji preci, nisu uzalud platili životom.'', nastavio je Kha'Tul, znajući da će ga mladić čuti.