Početak

  Autor: DragoDelibasic
  Language: Srpski

Početak Na početku - početak. Rođenje. Pošto su mojim roditeljima umrle tri ćerke,a ostao im je živ moj najstariji brat Zlatko,oni su napravili još jedno dete nadajući se ženskom,ali su dobili mog srednjeg brata Vitu. Pošto ih nije napuštala želja za ženskim detetom,pokušali su još jednom. Verovatno se i priroda pobunila oko toga i zadala mojoj majci muke koje dugo neće zaboraviti. Naime rodio sam se naopako,sa vrpcom omotanom oko vrata,a porođaj je trajao predugo…Još kad je majka videla da sam muško (u šta ja do danas nisam baš uveren zbog nekakve ženske strane koja je kod mene izražena,a ni veličina penisa nije baš uverljiva) nije htela da me doji. Otac me nosio kod neke komšinice koja je dojila bebu,da i mene doji. To je trajalo nekoliko dana,dok majku nisu ubedili u “Šta je - tu je, ne možemo da ga bacimo na đubre”. Nekoliko puta u životu sam mislio da je za mene to bila bolja opcija. Kako bilo,majka je izgubila svaku želju za rađanjem ženske ili bilo kakve druge dece,pa sam ostao najmlađi. A spletom srećnih okolnosti ostao sam i živ,ali o tome više u nastavku… Nastavak
Rodio se ja iako me niko baš nije mnogo želeo, a može da se zamisli kako sam rastao uz priču (koju roditelji nisu imali svesti da sakriju od mene) - da majka nije htela da me doji. Taj nedostatak ljubavi na početku života sam pokušavao da nadoknadim pokušajima samoubistva, iz nehata, naravno. Prvi takav pokušaj, ujedno i jedini kojega se ne sećam, se desio kod baba Stane (tatina majka) u vreme kad me je čuvala, dok su roditelji bili na poslu. Ja sam sedeo na nekom napravljenom krevetu, zvali smo ga minder, a bio je visok i veliki toliko da je moglo da spava sedmoro dece. I jorgan je bio pravljen za njega, pa je bio širok oko tri metra. E sad, kuća je bila od nepečene cigle, kao i većina tadašnjih, a na zidu je bio nekako pričvršćen šteker (tako smo onda zvali utičnicu). To je bio šteker za na zid, crn i okrugao. Nekako sam ga otkačio sa zida i ko zna kako uhvatio te žice, struja me je ubijala i ja sam, srećom, padajući ispustio žice. Baba je čula pad, dotrčala i videla me skroz potamnelog i mrtvog. Iznela me u dvorište kukajući i vrišteći i trenutno se skupio komšiluk, a među njima i neka komšinica koja je imala nešto iskustva oko toga, zakopala me u nekakav mokar pesak u dvorištu i ja sam za neki minut počeo da mrdam rukama. Kad su roditelji došli s posla baba me je svečano predala uz reči: "Nemojte da mi dovodite ovo dete nikad više". Drugi pokušaj se desio kad sam imao oko tri godine i njega se sećam, iako sam bio mali, ali je to traumatično iskustvo, pa je i normalno da ostavi traga u pamćenju. Pronašao sam nekakve bačene lekove u jednom dvorištu u vojnom naselju Karpoš, gde smo tada živeli. Neka je komšinica nesmotreno pobacala nepotrebne lekove kroz prozor, a ja sam pomislio da su to bombone, jer su pilule bile raznobojne. Takva greška je razumljiva, obzirom da su bombone bile retkost u to vreme, pa sam imao malo iskustva u prepoznavanju istih. Bilo kako bilo, pojeo sam dosta tih pilula dok nije naišao Zlatko, koji je imao osam godina i jasnije znao razliku bombone - lekovi. On me išamarao i poslao kući, gde sam ja otrčao plačući i nadajući se da će otac da ga istuče kad se budem požalio. Otac se, kad sam mu ispričao zašto me Zlatko istukao i odveo ga da vidi šta sam to jeo, naravno ispametio. Mene je već svladavala mučnina i nesvestica i otac je pokupio kutije od onih lekova i nosio me do hitne pomoći. Sećam se vožnje u tom kombiju hitne pomoći, sirena je zavijala dok sam propadao u nekakav bezdan polako se okrećući oko sebe, a okolo su se pojavljivala i nestajala neka svetla. U bolnici su mi gurali creva u usta, u čmar, ispumpavali, davali mi injekcije, i spasili me. Sećam se da je otac danima bio ljutit, čim bi me ugledao. Tada nisam, ali sada znam da se jedva suzdržavao da ne skine kaiš i izmlati me onako kako sam, po njegovom mišljenju zasluživao. Nastaviću sa ovim "pokušajima" u sledećem tekstu. Mesarski kombi i učiteljica
1969. godina. Tada je detinjstvo izgledalo sasvim drugačije nego danas. Recimo, te godine smo kupili televizor. "Mediana". Imao je mogućnost biranja 4 programa, ali su tada postojala samo 2. Čitali smo stripove i to uglavnom kaubojce, a čini mi se da je popularan bio i "Mandrak", strip o nekom mađioničaru. Ćale me vodio često u bioskop, gde su se gledali (pogađate) - kaubojci. Učenje nam nije oduzimalo mnogo vremena (onome ko je učio, naravno), pa smo se uglavnom igrali napolju. Jedna od igara se zvala "jurke", a sastojala se u tome da jedan od nas juri ostale i kad nekoga uhvati, onda uhvaćeni juri ostale. E, prilikom jedne takve igre jurio me je trotoarom neki Rade Burgić i kako mi se sve više približavao ja sam naglo skrenuo na ulicu. Naravno sve ovo ne bih ni pisao da u tom trenutku nisam naleteo na kombi nekoga Ganije, mesara iz Prištine. Kombi me je odbacio 12 metara, napravivši od mene gužvu mesa i kostiju. Prilikom udarca sam se onesvestio i probudio se 15 minuta kasnije. Zadobio sam otvoreni prelom obe kosti desne potkolenice, prelom levog ručnog zgloba, slomljen nos, naprsla kost gornje vilice, a da ne pričam da sam bio sav odran i da mi je glava bila otekla kao da me izujedao roj pčela. Ganija me je sa suvozačem odmah uneo u kombi i odvezao u hitnu, gde su me malo zakrpili, previli, stavili Kramerovu udlagu na nogu (to je ona metalna šina obavijena zavojem, da fiksira mesto preloma) i poslali me u bolnicu na operaciju. U bolnici se već skupila familija i okružili su nosila na kojima sam bio. A sećam se tih nosila, bila su kao ona vojnička - neko sivomaslinasto platno i dve motke. Uopšte nisu ulivala poverenje u dobar ishod. Među ljudima u hodniku se našao i naš komšija vatrogasac Vukajlo. On je prišao ćaletu i rekao mu: "Nemoj da daš da mu seku nogu". Ja sam još bio "vruć" i nisam osećao bolove, ali kad sam to čuo, setio sam se svih partizanskih filmova koje sam odgledao, sečenja nogu testerom, i naravno, počeo sam da se derem iz sveg glasa. Vukajla su oterali, a mene odveli na operaciju. Dali su mi anesteziju i probudio sam se u šok-sobi sa gipsom na ruci i nozi, šipkom od plemenitog metala u nozi, sa žicama u gornjoj vilici i zamotanom glavom. Nos mi, to sam tek kasnije video, verovatno nisu ni nameštali. Mnogo kasnije sam saznao da su moja braća sa svojim društvima na smenu držali tri dana u opsadi kuću onog Radeta koji me je jurio, nameravajući da ga umlate čim se ovaj pojavi. Neki očev pobratim, Turčin, i moj stric Coba su kovali plan kako da se naplati "krv", što je bilo uobičajeno na Kosovu tih godina. Ćale ih je u tome sprečio pošto je saznao kako se sve desilo i shvativši da nema Ganijine krivice. Dugo sam nosio taj gips na nozi i nisam mogao da idem u školu. A položio sam odlično taj četvrti razred, iako sam išao samo prvih mesec dana. Ovo pišem da bih se na neki način zahvalio svojoj učiteljici Nađiji Vodopić, a i da se vidi koliko su nekad prosvetni radnici, naročito učitelji, bili posvećeni deci koju uče. Naime, ona je zahtevala od direktora da mi predaje kod kuće i, iako je bilo otpora, na kraju je uspela u tome. Svakog radnog dana posle posla dolazila bi kod mene kući, ukratko mi ispredavala ono što su učili, zadavala mi domaći, ocenjivala me... Često mi je donosila knjige na poklon, sećam se jednom i štof za pantalone. Bila je neverovatna žena i sad, ja nisam vernik, ali bih zbog nekoliko ljudi koje sam upoznao u životu voleo da postoji RAJ, jer mislim da nisu dovoljno nagrađeni na zemlji. Mi smo, mislim na nas - njene đake, odlazili njoj u posetu i kad smo bili u srednjoj školi. Ona bi se uvek rasplakala. Nekog stvarno možete ponosno da nazovete čovekom. Tako je to bilo. U nastavku ću pisati kako su mi skinuli tu šipku iz noge... Bolnica
Već sam zaboravio na tu šipku u nozi, nosio sam je 7-8 meseci, ali dođe đavo po svoje, to jest - bolnica po svoju šipku. Sad, idem ja u bolnicu,nisam mnogo uznemiren, objasnili mi da će da me opiju, da neću ništa da osetim. Lako je da izlažeš dete od 11-12 godina. Odvedu me u operacionu salu, postave na onaj sto, zavežu mi glavu, noge, ruke, telo, nekakvim kaiševima... Ne mogu da se mrdnem. Priđe mi neki doktor, kaže : "Da se ja i ti dogovorimo nešto". Mene preplavi strah, mislim se, kako da se dogovaramo kad sam ja vezan, a ti imaš nož. Počnem da cvilim, ko životinja, ne znam šta će da se desi, al' osećam da nije dobro po mene. "Nećemo da te opijemo", kaže, "Daćemo ti lokalnu anesteziju, ali ti si muškarac..." Dalje ga nisam čuo, cviljenje je prešlo u dernjavu. Galamio sam dok on nije uradio prvi rez i onesvestio sam se. Magnovenje - ta reč bi opisala kako sam doživeo tok operacije. Ničeg se ne sećam, osim jedne sestre koja me je svaki čes šamarala da me probudi. I to baš šamarala, više su me boleli obrazi od noge posle operacije. Verovatno je posle posla išla sa štapom i rušila ptičja gnezda. Zla, brate... Prođe to, a ja sam stalno razmišljao kako su me to prevarili. A imao sam iskustvo, nije da nisam, još od one operacije krajnika... Valjda sam imao 5 godina, a tad je medicina, ne lutala,nego bila potpuno izgubljena. Smatralo se da dete mora da operiše krajnike pre polaska u školu. Imao problema s njima, ili ne. Roditelje koji to ne urade,nisu baš obeležavali slovom srama, ali su ih smatrali neodgovornim, u najmanju ruku. Moji roditelji su naravno bili odgovorni. Slali su me bezuspešno četiri puta. Bio sam upoznao bolnicu k'o svoj džep. Prime me i kad onaj doktor u viziti kaže sestri da me pripreme sutra za operaciju, ja od straha dobijem temperaturu i oni me vrate kući da se lečim. Tako četiri puta, a onda se ćale dogovori sa doktorom da ne ležim u bolnici, nego da me dovedu direktno na operaciju. Ja to, naravno, nisam znao. Odem peti, jubilarni put, a oni direktno u salu. Stave me u stolicu, pogađate - vežu me kaiševima, stave mi neko zeleno platno preko glave. Na platnu samo otvor za usta, uokviren metalom. Sve to nekako u brzini, nemam vremena ni da se saberem. Kažu da otvorim usta. Neću ja. Nisam lud. Pričaju oni, mole... Ništa, stiso ja vilicu. I sad, koliko su perfidni, mislim, doveli su te svoje prevare do perfekcije, pita jedan s one strane platna: "Da mi nismo doveli pogrešnog?" Mene obuzme olakšanje, pa naravno da sam pogrešan, treba da mi vade krv, da pregledaju mokraću, da me doktor pregleda... Drugi glas: "Ma to je Ranko Jovanović." Ja sav srećan, stvarno pogrešili. Pita s one strane onaj prvi: "Kako se zoveš?" Dra... Toliko sam mog'o da izgovorim, ubaciše mi nešto u usta, počeše da čupaju, seku... Posle sam u životu stalno imao problema s grlom, koje nije imalo prirodnu zaštitu, krajnike.