Prah života

  Autor: Vivid Dreamer
  Language: Srpski

To gnezdo je vekovima unazad fasciniralo seljake Heliotisa. Niko nije mogao da dokuči otkud tom drvetu tako nešto glomazno i skladno struktuirano, koje je svojom veličinom i težinom nadjačavalo grane i spuštalo krošnju hrasta skoro do zemlje. Bez odgovora su ostajali oni koje je to interesovalo, jer pored gnezda, vladao je gotovo nesnošljivi smrad i neka negativna aura, od koje bi seljake počela da hvata mučnina, i obuzima panika, a one sa postojećim respiratornim problemima gušilo, te tako ih je odvraćalo od toga da idu dalje. Oni koji su se pak odvažili da idu dalje, nisi umeli da kažu šta su videli, ili nisu uspeli...

"Nemoj Lukrecije da ideš tamo za ime Boga, ta tvoja radoznalost može ti doći glave", progundja Marinela svom čoveku. "Oduvek me je zanimalo šta se krije u tom gnezdu, kakve je to konstitucije te se ne raspada toliko godina, a najviše me svakako zanima njegova sadržina. Kad sam bio mali, provodio sam silne sate razmišljajući o njemu, i pokušavao da rešim enigmu, ali nisam nalazio odgovore. Kada bih pitao roditelje, obično bih bio izgrđen, a neretko i kaišan. Nekoliko puta sam čak i probao da odem sam, ali bi me uvek nekako sprečili u tome. Medjutim, kako je vreme odmicalo, i moje je interesovanje polako jenjavalo za time. Verovatno ga ne bih još dugo pomenuo, da sinoć ne usnih jedan san od koji se silno isprepadoh." "Kakav san?", upita Melanija. "Neki glas mi se javio u snu i naložio da moram danas u sumrak da odem, kako bih spoznao tajnu koju krije taj hrast, to gnezdo. Naređeno mi je da odem sam i da ponesem sekiru - bez koje ne idem inače nikud, kako bih posek'o hrast koji već nekoliko vekova unazad pati i podnosi teskobu i teret što ga je dovelo maltene do tačke pucanja. Imam zadatak da posečem drvo i oslobodim ga tih muka, u suprotnom, anđeo smrti će doći u naše selo još večeras i pobiti sve nedužne ljude, uključujući i nas dvoje naravno. Te stoga, ne pokušavaj da me zaustaviš, neću odustati od svog nauma." "Ma ne lupaj, to su obične gluposti!", odbrusi Marinela. Zašto si tako sujeveran? To je bio samo san i ukoliko ne ispuniš to naređenje, na javi se ama baš ništa neće dogoditi." "Ne bih se kladio u to", odgovori Lukrecije. "Nego ženo, put me zove, vreme je za pokret sad." "Jako si tvrdoglav Lukrecije, ali pošto ne mogu da te sprečim, samo bih ti poželela svu sreću, da te Gospod čuva!"' .

Notorni drvoseča Lukrecije je poneo sa sobom svog hladnog prijatelja - sekiru, kao što mu je i rečeno u snu. Opet ga je obuzela neverovatna želja, koju je nosio tokom celog života, da razreši tu misteriju. Za strah nije ostavio nimalo prostora. Najzad će moći da ispuni svoj "seoski san", kako je on to nazivao. Uputio se ka misterioznom mestu.

U srcu duboke šume, Iz središta gnezda nazirao se plamičak, koji je u sumraku goreo kao sveća i bacao sablasne senke u okolini. Plamičak se vijorio tamo-amo, kao sveća koju vetrić pokušava da ugasi, ali u tome ne uspeva. Plamičak se polako pretvarao u plamen.

Lukrecije se našao nadomak hrasta. Kada je ugledao plamen, sad je njegova hrabrost, koju je imao na početku puta, polako opadala. Ali nije želeo da ide nazad. Vetar je pojačao intenzitet i promenio tok. Duvao je pravo u ledja Lukreciju i bukvalno ga nosio ka drvetu. Lukrecije sad i da je hteo, više nije mogao nazad. Silina vetra ga je gurala i bacala pravo na gnezdo. Imao je osećaj da lebdi. Približavajući se gnezdu, mogao je protumačiti i njegovu konstrukciju. Gnezdo je bilo sačinjeno od tananih koščica, ljudskog i životinjskog porekla. Bilo je obloženo životinjskim krznom, umrljano krvlju, kao i isprepletano nitima ljudske kose. Lukrecije je već bio do samoga gnezda, za divno čudo, ali bio je imun na smrad koji je odvratio mnoge od svog nauma. Bio je tik uz gnezdo, toliko blizu da je nosem mogao pipnuti svo to jezivo ustrojstvo. Sad mu je pripalo muka, kad su mu se ispred nosa našli svi oni koji su se bili odlučili za korak dalje. Vekovima je gnezdo bilo zidano, dok nije sazdano u ovu džinovsku tvorevinu.

Plamen je rastao, Lukrecije je osećao njegovu vrelinu, koja mu je pekla kožu što mu je dodatno pogoršavalo stanje. Imao je veliki nagon da povrati, ali pre nego što je uspeo, iz gnezda je izvirila strašna neman. Vatrena ptica, kojoj je kroz nozdrve šikljao crvenkasti plamen, mahala je krilima i polako se uzdigla nekoliko stopa iznad Lukrecija. Lukrecije je ostao nem, i nepomičan. Oduzeo mu se glas, a telo mu se paralizovalo. Feniks se odjednom sruči pravo u Lukrecija, i u tren oka, od svega ostade samo prah i kosti, koje se pripojiše tvorevini, učinivši je još većom, još savršenijom.

Od prevelike težine, drvo konačno poče da popušta, grane se izlomiše i skelet gnezda tresnu o kamen koji se nalazio na tlu, i sva ona maestralna konstrukcija se, na oko čineći se nesalomiva, razbi i delovi se razletoše na sve strane nošene vetrom. Vetar je pomanihtalo duvao i odneo prah u koji se pretvoriše Lukrecije i Feniks. Taj prah će biti iskra iz koje će se opet vaskrsnuti neman, i koje će biti gospodar impozantne tvorevine, čija će gradnja trajati vekovima. Vetar je duvao jače, dalje, negde daleko...