Sećam se slike ja od pre par godina :)

  Autor: Mmmmmm
  Language: Srpski

"Ostani i budi tu, da sklopim oči na tvom toplom ramenu..."- tiho je pevao uz zvuk gitare. Telo joj je drhtalo. Da li od zime ili od njegovog prisustva, to nikad nije htela da prizna. Ona bi samo ćutala i slušala. Gledali bi se u oči i smejali glasno.
Kad je pogledala na sat rekla je da mora poći. Još malo, samo na trenutak su se držali za ruke sve dok suza nije lagano skliznula sa njenog lica. Trčećim korakom je došla do svoje kuće.
Koliko se sećam njene priče, bio je stariji od nje, i to dosta. Radio je kao medicinski brat, pa se nisu često viđali. To je možda bio i jedni problem u njihovoj "vezi". Bila je mlada, mala devojčica sa očima boje vena. To je bila prva stvar koju je on ugledao. Radio je svaki dan, a ona je išla još u školu, pa su se viđali samo kada bi došao vikend, koji su oboje nestrpljivo čekali..
Iako je živela s druge strane ulice nije joj bilo teško da odlazi kod njega. Njihov svaki susret je izgledao kao traganje za izgubljenim draguljem u sredini mora. Svake večeri joj je svirao na gitari pod nebom punim zvezda.
Uz zvuk gitare se prvi put desilo i ono što su oboje nestrpljivo isčekivali. Iako se plašila, sve svoje snove, želje i nade je predala njemu... Gledao ju je tim toplim očima, nežno mazio po licu i izgovarao reči pesme: "Ostani ovu noć kad svi mi prijete, ostani, zagrli me kao dijete..."
U njegovom naručju se osećala sigurno i zaštićeno.

Godinu dana je prošlo od njihovog prvog susreta u dugim hladnim noćima. Sastajali su se tajno, daleko od svih, jer su znali ako bi ljudi saznali ceo grad bi pričao kako je on od nje stariji i zato su svo vreme bili na oprezu.

I tog dana se dobro sećam. Sedela sam u sobi i gledala kako pada sneg kad je došla i ispričala mi šta se desilo.
Bilo je decembarsko jutro, hladno, sumorno i sa pahuljama na prozorima. Počeo je raspust. Ostavila mu je poruku, da se sretnu u parku. Sva srećna, misleći da će ga konačno videti, užurbano je koračala ka parku. Kad je došla on je već bio tamo. Sedeo je na klupi sagnute glave. Sela je pored njega i htela da ga poljubi. On se izmakao. Znala je da nešto nije u redu, ali nije ništa govorila. Ćutali su.
Odjednom je on počeo da priča:
- Nikad neću naći nekog kao što si ti, ali ne mogu više ovako."
Suze su joj klizale niz lice, ali ona se samo okrenula i laganim korakom je potrčala kući.
Potrčao je za njom, ona je stala i rekla tiho: "Ostani, ovu noć kad svi mi prete, ostani, zagrli me kao dete.", ali on se okrenuo i otrčao.
Nakon mesec dana probudila se sa mučninama. Otišla je kod lekara i saznala je da je trudna. Nije mogla da kaže roditeljima, jer su joj roditelji bili preopterećeni poslom i nisu imali vremena za nju. A i onako njena najveća podrška je bio njen mlađi brat Nikola.
Znala sam to samo ja, njena najbolja drugarica.
Od te snežne noći u parku nisu se čuli. Slala mu je poruke, kako želi da ga vidi da bi popričali, ali on nije odgovarao, već je počeo da se dopisuje sa njenom sestrom.
Dani i meseci su prolazili...
Jednog dana išla je do grada da nešto obavi sa mnom i usput kod ginekologa.
Više nije mogla da sakrije trudnoću, jer se stomak već video.
Čvrsto je rešila da dete zadrži, jer je ono plod njihove ljubavi.
Kako smo išle ugledala je njega na ulici kako se kreće ka bolnici.
On nju nije primetio. Ušao je u bolnicu ne obazirući se.
I mi smo ušle nakon njega.
Kada je izlazila iz bolnice ugledao ju je i potrčao za njom, ali nije stigao. Zabrinuo se. Hteo je da je pozove, ali je bio previše ponosan.
Sledećeg jutra videla ga je na ulici. Pravio se da je ne poznaje.
Prilikom prelaska ulice udarila su je kola. Hitna pomoć je došla za nekoliko minuta, a ljudi su se već bili okupili oko nje. I on.
Primili su je u urgentni centar.
Doktor nije dugo izlazio iz operacionalne sale. Pozvao me je.
Konačno je izašla sestrica i upitala nas je da li smo joj rodbina.
On je izgovorio samo ""prijatelj".
Sestrica je drhtavim glasom rekla - "Žao mi je, Milica je preminula".
Počeo je jako da plače. Nikad nisam videla nekog da toliko plače.
"Ali rodila je devojčicu..."
Samo je pogledao u mene, a ja sam klimnula glavom. U njegovim očima sam videla strah i zaprepašćenost.
Na sahrani smo bili samo nas dvoje i Nikola.
Ni njeni roditelji nisu bili.
Zakleo se da će devojćicu nazvati Milica i da će je voleti najviše na svetu.
Tada je uzeo dete u ruke, krenuo kući pevajući joj pesmu:
"OSTANI, OVU NOĆ KAD SVI MI PRIJETE, OSTANI, ZAGRLI ME KAO DIJETE, OSTANI.. DA ME ĆUVAŠ KADA ZASPU ANĐELI..."