Još uvek postoje deca u nama

  Autor: luka0797
  Language: Srpski

Ulica iza moje kuće uvek je puna dece iz kraja. Obično se igraju klikera, fudbala, žmurke, ili samo sede i pričaju. Sećam se, kao klinac, ja sam bio deo te bande koja se okupljala svakog dana, pogotovo preko letnjeg raspusta i po ceo dan provodila vreme tu, u toj ulici, praveći golove od kamena, koševe od kanti za đubre, jednostavno igrajući se. Ljudi koji su sa mnom provodili dane u toj ulici, i danas su moji dobri prijatelji. Kada god nam se ukaže prilika mi se skupimo, igramo po koju partiju karata, i pričamo o našim slavnim danima u ulici. Sada su u njoj nove generacije, koje idu našim stopama i žive pravi život, život koji je predviđem za decu.
Kako svakog, tako i ovog jutra, baš ta deca probudila su me, i podarila mi jedan od retkih pravih osmeha u mome životu. Vikali su jedan na drugog, zbog nepravedne partije fudbala. Koliko sam mogao da čujem, jedan je drugog faulirao i nastavio da trči. Baš su se tako i naše svađe odvijale.. Očekivao sam da onaj čija je lopta ode kući ljut noseći istu ispod miške. Tako je i bilo. Taj prizor sa prozora moje sobe vratio me u detinjstvo, svaki trenutak proveden tamo bio je divan kao i poučan. DING-DONG, DING-DONG! Glasan zvuk zvona sprečio me je u tom trenutku, baš kada je najmlađi i najsitniji dečak doneo šaku punu klikera, mučeći se da ih sve zadrži jer mu je ruka bila sićušna. Tužnog lica odšetah do interfona i pitah ko je na vratima. Glas čoveka koji je stojao ispred vrata moje kuće bio je dubok i imao sam osećaj kao da je baš pored mene. ,,Pošta'', rekao je. U tom trenutku još veći osmeh se pojavio na mom licu. Potpuno sam zaboravio da danas stiže knjiga koju sam tražio već godinama. Otrčah do vrata i tu već stojaše moja baka. Pravila mu je društvo dok ne stignem. Poštar je bio baš krupan čovek, viši od prosečnog, i bez kose na glavi. Zahvalih mu se i uzeh paket. Baka je ostala i nastavila da priča sa njim, a ja krenuh uz stepenište. Od silnog uzbuđenja, kao i gledanja u paket umesto pravo ispred sebe, osetio sam samo da mi noge više nisu na čvrstom tlu. Bio sam u vazduhu i padao. U sledećem trenutku na početku stepeništa, ležući na podu, sa velikom modricom na glavi, pokušavao sam da se vratim sebi. Vrata se otvoriše i poštar i baka me pogledaše, a ja i dalje ležeći na zemlji samo se osmehnuh. U sledećem trenutku svi smo se smejali onome što se desilo, i 'kucali u drvo' jer se nije ništa opasno desilo. Uzeh paket koji je sve vreme bio na stepeništu i polako stigoh do vrata. Prozor mi je i dalje bio otvoren, pa se nova svađa dece mogla čuti. Ovog puta jedan od njih izgubio je kliker u nečijem dvorištu i ne smeju da ga traže tamo. Nisam želeo da ih slušam, knjiga koju dugo očekujem konačno je bila u mojim rukama, i čekala da je otvorim i osetim onaj prelep miris iste. Od ushićenja nisam primetio da je prošlo već tri sata od kada sam ustao a da još uvek nisam doručkovao. Žurno napravih tost i skuvah čaj od nane. Tost sam pojeo brzo i trčećim korakom došao do kreveta gde je stajala knjiga. Na stočić sam stavio čaj i otvorio prvu stranicu knjige. Miris novootvorene knjige osećao se po celoj sobi. Stigao sam do druge stranice kada mi je nešto drugo odvratilo pažnju. Plač onog nasitnijeg i najmlađeg dečaka čuo se iza moje kuće, u našoj ulici. Bacio sam knjigu na krevet, i zamalo oborivši čaj otrčao do prozora. Ostali dečaci su sedeli na ogradi dvorišta preko puta moje kuće i smejali se tužnom malom dečaku. Video sam da nigde nema klikera i da je to verovatno razlog zašto on plače. Iz stare kutije uzeh nekoliko klikera i požurih napolje, dok su ostali dečaci odlazili svojim kućama smejući se neprestalno. Prišao sam dečaku, i samo se nasmejao. On je sedeo na zemlji, prekriven prašinom jer je udarao rukama besno po zemlji. Rekao sam mu da nije potrebno da se ljuti i dao mu klikere. Njegov osmeh dok je držao klikere, koji su mu opet, zbog sićušnih ruku stalno padali na zemlju bio je predivan. Skupljao ih je sa radošću. Osetio sam da mi je u džepu nešto ostalo. U sledećem trenutku u ruci sam držao jedan jako lep kliker. Bio je svetlo plave boje koja se prelivala belim i crnim trakama. Osećao sam se čudno. ,Hoćeš li da igramo'', pitao me je dečak. Setih se, to je bio moj pobednički kliker, poklon od starog druga. Bio sam najbolji igrač dok smo bili deca. Pobedjivao sam sve u to vreme. Bar dok nje dosao on. Kao da me neko udario, osećao sam nekakvu vrstu bola. Da li je to bilo zbog te jedne partije kada sam prvi put izgubio? Nisam bio siguran. Sve dok se on nije preselio u našu ulicu, nepobediv je bila moja titula u kraju. Nakon te 'utakmice' ja sam rekao sebi da klikere više neću igrati. Iako sam ga u tom trenutku mrzeo, taj dečak je sada meni drag prijatelj i uvek se rado našalimo i popričamo o našim danima u bandi. ,,Uh, ne znam klinac, nisam dugo igrao'', odgovorio sam brzo. Nije mi se dalo igrati, mada, imao sam neku želju da to uradim. ,,Hajde, mogu da te naučim ako si zaboravio, nije teško'', rekao je i pružio mi jedan od klikera koji je bio na vrhu gomile klikera u njegovoj ruci. Iz nekog razloga želja da zaigram sa ovim dečakom bila je sve veća. ,,Može, rekao sam, ali imam već kliker, moju amajliju'', izgovorio sam i otisao do rupe da proverim teren. U sebi sam mislio, posle svega, opet sam tu u našoj staroj ulici i igram se klikera, igre koju sam rešio da mrzim celog života od onog dana. Prvih par puta promašivao sam sve, a dečak je pokušavao da mi pomogne dajući mi razne savete. Posle nekoliko partija konačno sam ga pobedio i počeo da skačem od sreće. Iako je izgubio, dečak se smejao i bilo mu je drago jer sam uopšte bio tu. ,,BRAVO, BRAVO! Popravio si se''. Poznati glas čuo se nekoliko metara iza mene. Okrenuo sam se i imao koga da ugledam. To je bio on, nije više bio dečak, odrastao je, promenio se, ali sam ga ja u tom trenutku video kao onog istog klinca koji mi je uzeo svu slavu pre dosta godina. ,,I dalje nisam dorastao tebi'', uz osmeh sam mu odgovorio. Prišli smo jedan drugom, rukovali se i nakon nekoliko neugodnih sekundi, nasmejali se i zagrlili jedan drugog. ,,Pa gde si ti čoveče, dugo se nismo videli'', uputio mi je ozbiljan pogled. ,,Nemam vremena ni za šta druže, na trenutak sam došao da vidim šta se dešava ovde i eto, ostadoh na kratko''. Pogledao sam u sat, i shvatio da sam ovde već četiri sata. Začudio sam se i pogledao u njega. ,,Ti, kako si?'' Pogledao je u klinca pa u mene. ,,Podsećaš me na njega znaš'', opet je pogledao u dečaka koji je vezbao jedan od poteza. ,,Nisam siguran po čemu to'', odvratio sam. Prišao je do klinca i tiho rekao. ,,Mali, jel' možeš da mi pozajmiš jedan kliker da rasturim ovog bivšeg šampiona ovde''. Dečak je pogledao u mene, i samo pružio ruku punu klikera. Sa vrha gomile, uzeo je jedan i okrenuo se prema meni. ,,Šta kažeš čoveče? Za stara vremena?'' Na trenutak sam oklevao, ne želeći još jedan poraz, pogotovo ne od njega. ,,Naravno druže, uostalom, vreme je da igramo pravu partiju, a ne kao onaj put, kad sam te pustio da pobediš''. Pokušao sam da delujem zastrašujuće, ali se on samo nasmejao i otišao do crte za gađanje. Sve je bilo gotovo za nekoliko sekundi. Opet poraz. Nije me više bilo briga, poraz ili pobeda. Bitno je da sam se osećao kao dete ponovo. Kao da mi ništa na svetu nije bitno osim da se zabavim u našoj ulici.,,Opet si me pustio?'' Blesavi izraz njegovog lica terao me je na smeh. ,,Hoćeš da popiješ nešto?'', skupljajući kliker upitao sam ga. ,,Ajde, na brzinu, imam nekih obaveza.'' Rekao je tužno. ,,Vidimo se klinac'', obojica se nasmejasmo dečaku i krenusmo. To popodne niko nije radio ono što je planirao. Niti sam ja čitao knjigu koju sam dugo očekivao, niti je on završavao obaveze koje ima. Satima smo pričali o našim avanturama u ulici, svađama, tučama, pomirenjima i ponekoj ljubavi. Raspravljali ko je zapravo kome bacio loptu u tuđe dvorište, ko je polomio ogradu. Sati su samo prolazili a ja sam se osećao kao da sam dobio na lutriji.