HAJRIJIN KUTAK

  Autor: Missel49
  Language: Srpski

Pre par decenija, ili nešto više, a biće da je poprilično više, jedno vreme sam boravio u Sarajevu. Onom našem Sarajevu, ondašnjem.
Gotovo svakog dana, pešice sam prolazio uličicom u blizini samog centra grada. Mislim da sam do odredišta imao i nekoliko kraćih puteva, ali eto, iz nekog razloga, uvek sam išao baš tom uličicom, čijeg se naziva, nažalost, sada više ne sećam. Verovatno je davno promenjen, a pitanje je da li je i ta uličica još na onom istom mestu, ili su je vrtlozi kasnijih događaja izbrisali sa topografske karte.
Glavni razlog takve moje putanje krio se u jednom cvetnom vrtu, koji se jedva nazirao kroz otvore na visokoj ogradi. U udaljenom kutu zaista predivno komponovane i održavane cvetne bašte, na drvenoj klupici, sedeo je devojčurak sa najkrupnijim crnim očima koje sam ikad video. Vazda je nešto čitala, učila, i nisam siguran da je ikada obratila pažnju na mene. Čak sam ubeđen da nije ni znala da postojim.
Kako sam to ljupko stvorenje viđao skoro svakodnevno, morao sam da joj nadenem nekakvo ime. Ne znam zašto, nekako mi se samo od sebe nametnulo ime – Hajrija. A njen cvetni vrt je bio, naravno, Hajrijin kutak.
Prolazio sam tuda još par meseci, i kao nekim čudom, svaki put kad sam prolazio, uvek je Hajrija bila tu, u svom kutku. Nikada nisam zapazio da je još neko s njom u toj bašti. Uvek je bila sama, zadubljena u svoje knjige. Prolazeći tako, zamišljao sam svašta. Od toga šta to Hajrija toliko čita, pa sve do toga da li i ona voli tufahije. One prave, Sarajevske, koje sam ja toliko voleo. Uglavnom, Hajrija je uvek bila u centru mojih razmišljanja.
Kad god sam išao tim pravcem, imao sam utisak da idem po sopstvenim tragovima, kao da uvek iznova pronalazim nešto, što nisam ni imao, ni izgubio, ali je meni, iz nekog razloga, oduvek bilo drago i blisko.
O svojim „susretima“ sa Hajrijom nisam, naravno, pričao nikome, i oni su još dugo, dugo vremena ostali samo moja draga, ljubomorno čuvana tajna.
I kada je, neminovno, došao čas da napustim grad, jedan od onih u kojim sam se uvek osećao kao kod kuće, poslednja slika koju sam poneo sa sobom bila je slika tog malenog, skrivenog cvetnog vrta, i devojke sa predivnim crnim očima....

***
Posle nekoliko godina, ponovo sam, na poziv prijatelja, došao u Sarajevo. Ponešto zreliji, stariji, učeniji, pa i odlučniji.
I setih se Hajrije.
Ne tog, prvog dana, čini mi se da je bilo zbog kiše, već sutradan, ili možda prekosutra, uputio sam se dobro poznatom rutom. Kad sam stigao do one bašte, provirio sam unutra. Ovoga puta, tamo nije bilo nikoga. Po prvi put, vrt je bio sasvim pust. I dalje se dala primetiti vešta ruka baštovana, ali je meni delovao nekako beživotno, napušteno, prazno.
Dan, dva kasnije, raspitao sam se o devojci koja je živela u uličici blizu centra. Saznao sam da se zove Danica Prodanović, da je u međuvremenu završila filozofiju, kao student generacije, da se verila za nekog Tomislava iz Mostara, i sa njim otišla na specijalizaciju u Hajdelberg ili Bremen, u to nisam baš siguran.

Eto… saznao sam tada sve to, a i još ponešto više, ali za mene će deo jedne cvetne bašte, u uskoj ulici nadomak centra Sarajeva, zauvek ostati – Hajrijin kutak.