OGROMNI ČOVEK

  Autor: gepard
  Language: Srpski

Ajde neka to bude highliht dana. Sećanje na tog ogromnog čoveka, tog džina od preko 200 kg koji je svakog jutra tačno u pola devet prolazio pored mene centralnom putanjom hotela Koral. Ja bih u to vreme meditirao posle doručka koji se sastojao od voća i pahuljica rastvorenih u jogurtu. Na improvizovanoj terasi sa pogledom na zeleni travnjak. Paradoksalno je to da su moju najveću pažnju okupirale njegove majice, uvek različite u boji i dizajnu, terajući moju maštu da odgovori na bezbroj pitanja koje je sama proizvela. Hodao je u zamasima, poput pingvina sa rukama koje su plesale oko njega u naizmeničnom ritmu i bilo je zanimljivo do ushićenja zamišljati sliku u kojoj se sapliće i ruši pred očima mnogobrojnog sveta, dece koja ciče od radosti, žena što vrište i bespomoćnih muškaraca koji prosto ne znaju kako da postupe. To je bila velika šansa da ceo ambijent okoreo u svojim ritualima konačno dobije nešto originalno.
Na kraju putanje čekao ga je Majkl, hotelski taksista koji je specijalno za ovu priliku menjao auto, prelazio u kombi i odvozio ga na neko mesto gde je ogromni čovek provodio ceo dan. Kad me je vozio na aerodrom pitao sam Majka, gde su to išli svakog dana i on je rekao da je to tužna priča. I ja sam odmah znao da je tužna, jer je poslovično vedri Majkl, tako spontano (bilo je očigledno da to dolazi iz duše) postao i sam tužan.
Ogromni čovek živi u Engleskoj, ali evo sedmu godinu svakog juna dolazi u hotel Koral. Tužno je to što on praktično nema nikog svog (dve sestre su žive ali bez želje za kontaktom), ali i lepo što ima taj restoran pored mora, koji se zove „Marčelo“ gde ga tretiraju kao člana porodice. Ogromni čovek odlazi sa Majklom u restoran „Marčelo“ svakog jutra i tamo provodi dan. Oni imaju specijalnu stolicu za njega i uglavnom mu serviraju morsku hranu, dok vreme provodi u čitanju i osmatranju mora. Ispričao mi je Majkl na tom putu do aerodroma još puno toga o ogromnom čoveku, „kako je jako pametan, ali i malo posesivan jer se jako vezao za njega“. Poseta „delfinarijumu“ u redu, to je bio deo godišnjeg rituala, ali (to nije radio prethodnih godina) počeo je da traži i da ga Majkl brije. Na moje pitanje „gde se snabdeva onako koloritnim majicama“ Majkl kaže da on ima svog specijalnog krojača koji šije samo za njega, ali materijal i dezene bira sam.
Posmatrao sam Majkla na topliji način dok sam slušao priču o ogromnom čoveku. Razgovor je tekao vrlo spontano, ali se ipak nisam usudio da ga pitam, „šta bi se desilo da se ogromni čovek kojim slučajem sapleo i pao na putu ka kombiju, kako bi ga podigli?“. Majkl sigurno zna način, tim pre što svake godine učestvuje u akciji proširivanja avionskog sedišta pri njegovom povratku kući, ali ipak mislim da takvo pitanje ne bi bilo primereno. Dok smo se rastajali Majkl i ja, priča o ogromnom čoveku je bila iza nas, poslednje reći potrošili smo na hotel Koral. Osoblje hotela je jako ljubazno, to je bio obostrani stav, a i osoblje restorana Marčelo dodao je iznenada Majkl i ta njegova dodatna opaska je učinila da za tren opet budemo svi tu, on, ja i senka ogromnog čoveka.