Najbolji profesor Ljubavi na svetu

  Autor: tajka
  Language: Srpski

Grickajući sendvič sa pilećim parizerom odmarao sam se posle moje druge u životu dobrovoljne donacije krvi.
- Za mog oca, molim vas zapišite ime, sutra se operiše...
Hteo sam da budem siguran da će krv otići na pravu adresu. Bolničarka je očigledno dobro znala proceduru dok je beležila podatke klimajući glavom u istom ritmu sa kojim je žvakala žvaku.
- Bez brige gospodine, biće kako kažete.
Otegnu ona praveći pauzu sa žvaćkanjem.Tad u prostoriju uđe neobičan par. Deda u četvrtom životnom dobu i njegov unuk ne stariji više od sedam, osam godina.
- Gospodine rekli smo vam da vaše godine ne dozvoljavaju….
“Ma ajte molim vas, zdraviji sam od svih vas.”
Ne sluša je deka i već skida iznošeni, sivi mantil a rukom pokazuje dečku mesto gde da sedne. Ona ustaje i odlazi ali se ubrzo vraća sigurnijim korakom jer je u društvu sa mladim doktorom.
- Dobar dan profesore Pavloviću. Dogovorili smo se prošli put da je poslednja donacija.
“Dobar dan doktore”, kako ste?
Smeška se dobroćudno dedica već zavrnutog rukava i razlabavljene kravate.
“Još samo danas”, molim vas, pa znate vi da mi je krv ‘jaka’. Zar ne?
Reče dugogodišnji dobrovoljni davalac krvi rečenicu kojoj se ne da prigovoriti. Dok su dedi montirali iglu gurnuh poslednji zalogaj sendviča na kome više nije bilo sira u usta, spremajući se da odem. Usput ću prodati deset maraka na ulici koja zuji od dilera tih ‘ludih’ devedesetih godina. Već pravim kratkoročni plan u sebi jer drugačije se ne može. Mališa je sve vreme strpljivo i ćutke posmatrao događaj. Dedi su doneli duplu porciju, a kad su izašli on je gurnu dlanom ka unuku.
- Uzmi ‘dekino’.

Nekoliko nedelja posle tog slučaja.

Kao iz puške izletelo je dete na ulicu.
Kočio sam naglo dok su gume zloslutno svirale umesto sirene.
Srećom nisam vozio prebrzo a ni kiša se još nije spustila iz olovnih oblaka. Kratko zatrubih tek kada je opasnost prošla kako bi ukrstio pogled sa uplašenim dečakom.
- O, pa ja znam to dete!
Pomislim.
Prepuna autobuska stanica kao probuđenih iz sna umornih ljudi nemo je pratila razvoj događaja.
Zaustavio sam ‘Dačiju’ nedaleko od svog traga kočenja baš kada se nadolazeći autobus GSP-a na liniji 16 uz neprijatan zvuk parkirao na staroj početnoj stanici. Putnici začudo ne trče po običaju ka praznim sedištima, a dete nervozno steže kaiše svoje školske torbe na leđima.
Poče razgovor:
- Vidi sine, kad prelaziš ulicu pogledaš najpre …
Pipkam po kosi zbunjeno ‘đače ‘sad sasvim siguran da je on unuk iz zavoda za transfuziju krvi, tražeći mu oči miroljubivim pogledom.
„Znam, znam…Levo pa desno, ali...žurim ...stigao mi je ‘bus’.
Brza i dalje dečkić, mada vidno opušteniji nego pre početka razgovora.
- Dobro dobro, ima i drugi autobus, a pešački prelaz je...
Pokazujem rukom dok dečko klima glavom, gubi pažnju osvrćući se i već gleda kako da se izgubi put prevoza.
- Kako se zoveš, koji si razred?
- Saša, treće dva.
- Pozdravi mi obavezno tvog dedu poštovanog profesora Pavlovića, molim te.
Tek tad ‘trećak’ pogleda preko obrva pravo u mene:
- Jel’ vam je predavao ?
- On je najbolji ‘profesor ljubavi’ na svetu.
Aj' zdravo i nemoj više da žuriš, molim te.
Ne dozvolih mališi da dalje istražuje. Pozdravih školarca vojnički da ga nasmejem, što sam očigledno uspeo, pre njegovog ulaska u ‘šesnaesticu’. Otpozdravio je na isti, muški način iz autobusa kojem su se zatvarala vrata kao kakva pozorišna zavesa.
Dubok uzdah.

Sasvim otrežnjeni putnici tražili su svojim očima oči dečaka i šofera koje nestaju, a onda bilo koje oči među sobom da stave tačku na ovu priču. Samo su one jasno govorile u tišini, sijajući novim
probuđenim sjajem u tom tmurnom i hladnom beogradskom popodnevu.