Bioskop u Basti

  Autor: stankavujaskovic
  Language: Srpski

Bila sam u mom gradu, srećna, u društvu najmilijih. Mnogo godina je prošlo, tu sam imala predivne trenutke detinjstva i devojaštva. Živela sam drugi život u drugome gradu, a ipak, moja Ruma me nije zaboravila, nesebično me je opet prigrlila.

Biblioteka je još tu, čeka me, još lepša nego što je bila jer čuva i podseća me na sve ono što je bilo i što se nije izgubilo, zahvaljujući njenoj vernosti I nepromenjenosti. Ulazim u dobro poznat, zatvoren prolaz do letnjeg bioskopa - “bioskopa u bašti” ali “amfort” nema izlaz. Ipak, kroz biblioteku se provlačim uz pomoć ljubaznog bibliotekara i konačno, evo ga, dobro poznat teren, okrnjen, bez klupa, ali prepoznajem zid i još milion dobro poznatih sitnica.

Davnih šezdesetih godina prošlog veka, naš bioskop je bio prava oaza - za nas, klince, za ljubavne parove i za sve druge ljude u lepim, toplim i dugim letnjim noćima. Sećam se, stoletne lipe su nas opijale svojim mirisom i štitile svojim krošnjama, pružajuci nam neophodnu skrivenost. Iznad nas su sjajile bezbrojne zvezde, a blagi povetarac je rasterivao letnju vrućinu. Naš bioskop nam je davao slobodu ljubavi, i svi mi, stari i mladi, deca i starci bili smo “kao ptice na grani”, rasterećeni, stopljeni sa prirodom i svim darovima koje pružaju letnje noći.

Ali, najlepša su bila nedeljna prepodneva. Naš bioskop je tada postajao ring za boks mečeve. Svi mi, koji smo tu živeli, a delio nas je samo zid, bili smo kao prava velika porodica. Desetak kuća, majke i deca u “spilhoznama”, očevi, devojčurci i momčici, svi smo se skupljali na zid, oduševljeno posmatrali te mečeve, i navijali kao nikada u životu… Moja majka, obična domaćica, prostodušna žena, najviše je volela boks mečeve i posebno se pripremala za takve nedelje. Čini mi se da sam gledala te borbe samo zbog mame, zbog njene sreće i radosti. Meč je uvek počinjao u 11 sati i do tada nedeljni ručak je bio uvek gotov. Mama je ustajala rano - u 4 ujutro kako bi spremila supe, rinfles, krompir, piletina, rezanci, štrudla ili pite od razvucenog testa - sve je to bilo savršeno. Frižideri nisu postojali, bar kod nas u komšiluku niko nije imao, tako da je domacica morala i da zakolje i da očisti kokoš, napravi sama rezance, testa i drugo.

Jedne takve nedelje, okačili smo se kao majmunčići na zid, bokseri su se zagrejavali, skačući i mlatarajući rukama sa rukavicama. Bašta je bila dupke puna, sve se orilo od glasova. U poslednjem momentu, mama je dotrčala sva zajapurena sa keceljom preko cicane haljine, ugurala se između nas, a odmah nakon nje stigla je i debeljuškasta komšinica Dara. Meč je počeo, sve je grmelo od vike, navijanja i mama je sva crvena od uzbuđenja navijala za svog boksera. Komšinica Dara se stalno nešto okretala, mrmljala i ometala nas. Meč se zahuktao, niko nikog nije više video, osim dvojice znojavih, krvavih i hrabrih boksera koji su crpeli poslednju snagu za pobedu. Dva sata je brzo prošlo, sve se završilo, kolone ljudi su napuštale Baštu, a mi smo poskakali sa zida, jureći na ručak.Trčeći, ugledali smo dim kako kulja iz kuće tetke Dare. Ubrzo, kante pune vode letele su iz ruke u ruku, ceo komšiluk gasio je maleni požar kojeg je izazvao ručak tetke Dare. Izgoreo je dok je bila na meču. Te nedelje smo podelili ručak sa tetka Darinom porodicom, i bilo je baš slatko ručati u takvoj gužvi. A bioskop u Bašti, čekao je sledeću nedelju i nas na zidu.

Eto, taj zid je još tu, i kada biste me pitali, rekla bih ”nikada ga nemojte rušiti, to je naš bioskop u Bašti”.