К И Ш А

  Autor: Aleksandra
  Language: Srpski

Звуци тешке, неуморне кише одзвањали су под небеском капом. Кристалне капи попут јасних огледала тескобе која је притискала душе и умове многих, говориле су оно што се ћути.
Иза замагљених прозора често се налазио неко ко није могао мирно да спава... Кроз кишу може чути неизговорене речи, видети непроливене сузе, а пажљиво ослушкујући може осетити олакшање -замислити да се тешки, оловни терет његовог бића, топи брзином којом она пада.
Још једно остављено, сиромашно дете, изнова пролази кроз сопствени кошмар, дрхтећи у углу мрачне улице, док му кишне капи натапају прљаву и оскудну одећу и квасе младу кожу.
Са друге стране улице под великим белим кишобраном, чују се кораци младог, заљубљеног пара. Били су безбрижни... Штит од охолог живота је попут кишобрана, под којим су деловали тако блиско, срећно и сигурно.
Неко неће уопште марити, што хода дугачким улицама потпуно мокар, његови кораци су лаки, срце испуњено, а савест чиста... за њега су капи само једна у низу појава на које не може утицати, и живи живот и прихвата га онаквим какав је.
Неко пак кишу и не примећује, и у њој не види ни најмању препреку за своје бескрајно лутање, јер нема шта ни да изгуби... а можда ће га вода и хладноћа која се увлачи под сваку пору, ипак подсетити да је жив...
Када капи пресуше, остављено дете мора устати и суочити се са канџама живота... Млади пар ће настојати да сачува блискост, иако више не морају ходати приљубљених тела. Други опет праве сопствене чауре, и безизлазни круг меланхолије.
Неко ће заувек заклопити очи, проналазећи спокој и тишину, тада звук престаје... киша је стала.