Sat sa pozlatom

  Autor: ahajac
  Language: Srpski

Глас стјуардесе пробуди га из дремежа, плаве очи и преплануо тен и осмех савршених зуба, тако сличан осмесима свих жена њене професије. Показала је појас још једном развукавши усне професионалним маниром и он коначно схвати шта жели.
Привеза појас погледом блудећи за хладним сјајем авионског дисплеја. 23.06.2009. године, 09.30 часова. Потражи потврду од старог часовника на сопственом зглавку. Давно избледела позлата и казаљке заустављене на 09.24, шест минута закашњења иако је јутрос подешен према великом часовнику Франкфуртског аеродрома.
Гуме ЈАТ-овог авиона додирнуле су писту Николе Тесле у 09.39 и тај трзај који је протресао машину изнова оживе оно далеко јутро пре двадесет и две године, јутро када се млад мушкарац отиснуо у непознато. И тада је сијало сунце, таксисти испред аеродромске зграде били су једнако насртљиви иако их тада није могао приуштити, а зато је ваљда и отишао, остављајући родитеље и другове из краја, остављајући два тамна ока која нису хтела да прате његову амбицију. А имао је амбиције и умешности да дође до циља, да изгради име и створи дом о каквом би овде само сањао. И будио се крај супруге плаве косе и савршених груди и са избељеним осмехом стјуардесе. А поред ње издржавао је ону другу, млађу и заносну, тамне пути и чврстих бутина, али ни једна ни друга нису попуњавале празнину у грудима, нити су могле да одагнају сећање на тамне очи које је једном обојио тугом.
Избили су на аутопут, претрпан као некоћ, иако су његовим сивилом сада клизиле неке друге машине, а не оне рођене у срцу шумадије. Кренули су ка хотелу, најбољем, како и приличи тако угледном госту симпозијума лекара, а онда се предомисли и затражи адресу за коју је мислио да је избледела из памћења. Улица је изгледала слично, уска и стрма са оронулим фасадама које су вапиле за обновом. Ипак није било платана, ни оног који је њему толико значио, са два имена урезана у храпаву кору. Уместо шуштаве хладовине само још места за паркиране аутомобиле и киоск брзе хране, агресивно нападан попут киоска у његовој новој домовини. Зауставио се пред бројем 63, ниска ограда и капија од плетене жице и познат прозор oсенчен шкурама. Али презиме на вратима није било исто и не би оне трешње преко које се успињао ноћима и журно силазио пред зору пре но њен отац порани на посао. И тамо где некоћ беше клупа где је први пут пољубио сад се зеленео травњак са тобоганом и дечјим љуљашкама. Призор који пружа спокојство али не и њему, и врата која се отварају пропуштајући девојчицу од десет лета и пса који следи изазивајући њен радосан врисак. А онда девојчица примети непознато возило пред кућом и приђе огради проучавајући тако познатим погледом тамних очију. Ненад бол у пределу прса одузе му дах и би потребно неколико тренутака да се обрати таксисти. Кућа са бројем 63 оста за њима и он покуша да се насмеје својој слабости. Он је сад неко, име велике важности чак и у тој далекој земљи којој се цео свет клања. Он је успео, а да је остао био би шта? Љутитим покретом откопчао је каиш часовника окрњене позлате. Пре три дана извукао га је из радног стола и заменио свој платинаст сат са логом познате фирме. И шта тај смешан сат ради на његовој руци и зар је битно што га је она поклонила једног јутра пре хиљаду година. Гурнуо га је у џеп и још једном покуша да се насмеје надмоћним осмехом. Овај пут усне одговорише разоткривајући низ правилних зуба, али оно што је лежало у његовим очима причало је неку другу причу.