Put do puta

  Autor: Rastko
  Language: Srpski

Jedan mali deo romana koji upravo završavam.....

Ni malo mu nije bilo lako. Sav se zajapurio, zacrveneo, uznemirio, zadrhtao, ali se ni sam ne zna zašto, na kraju smirio i …..
Otvorio je vrata. Polako, tiho i staloženo. Očekivao je buku, vatru, oganj i plamen, vrisak i ljude bez očiju. Očekivao je urlanje od bola i ljude na vatri... a zatekao….
Na sredini sobe bio je astal. Na astalu je bilo raznih djakonija. Razne hrane i pića. U jednom bokalu je stajalo vino. Bokal je bio pun. Za stolom su sedele tri žene i četiri muškarca. Bili su obučeni u lepo odelo. Ali džabe lepo odelo kada je ono visilo na njima koliko su bili mršavi, iscrpljeni, bledi, suvi ..sama kost i koža, uši koje vise, i oči koje su ispijene...Ruke su bile od lakta ka šakama za nešto duže nego kod običnih ljudi….i prvo što mu je palo na pamet…”zašto je to tako?”. Sve ostalo je bilo u redu. Mislim kao kod običnih ljudi…. Noge iste dužine, imali su normalnu glavu, usta, stopala prosečne veličine,...ali ga je taj muk isterao iz sobe. Izašao je iz nje ne želevši da se vrati u nju. Pomislio je : “ Bože, samo da se ne vratim u nju, ...samo da me ne oteraju u Pakao!”
Na vratima ga je čekao onaj isti čovek sa mirom na licu. Bez izgleda da i o čemu misli. Lice mu je bilo kao da je od leda klesano.
“Video si, junače, jedno….a sad pogledaj kako je ovde..”, i otvori vrata. Ušao je Stojan, ali sve do mogućeg vidika, gledao je u pravcu Njega. Sada tek nije znao šta ga čeka…
Na sredini sobe bio je stol. Isti onakav kao i u prethodnoj sobi. Za stolom su sedele tri žene i četiri muškarca. Bili su obučeni u pristojna odela. Neko u bogato, neko u skromno, a neko u siromašno. Svi su bili prirodne gradje. Odela su im stajala kao salivena. Svakome šiveno po meri. Lepo uhranjeni, lepe prirodne boje kože, lepe podrezane nokte, lepe uredne glave...ali ipak nešto se razlikovalo. Zapravo od laktova ka šakama, ruke su bile nešto duže…
Razgovarali su tiho i prepričavali razne dogodovštine, tiho se smejali i uživali u hrani koje je na stolu bilo, videlo se, u izobilju. Pića do pola ispijena, a vina na stolu … uvek pun bokal. Hteo je da čuje o čemu pričaju, ali ga On pozva da izadje. Tiho, pokretom ruke, da ne uznemirava Ljude, pozva ga napolje. Stojan izadje.
“ i ...junače...sad mi reci šta si video? Da li sada znaš razliku? Da li si sada naučio kada već od svojih sunarodnika nisi?”
“ pa da budem iskren...nisam! Ni sada ne znam razliku! Zar nema neko da mi to objasni? Kad se bolje pogleda, sve je isto, osim što nisu uhranjeni, od ne uhranjenosti su oboleli, od oboljenja namučeni, od namučenosti...ćute! Možeš li, molim Te, ti da mi objasniš šta su Bogu zgrešili pa su tako mučeni?”
“Naravno. “odgovori, zagleda se u Nebo i nastavi: “ vidiš, dobri moj Stojane, u Paklu, ljudi su onakvi kakve si video, ne zato što je neko hteo po naredbi da budu mučeni, nego su sami sebe osudili na muke! Njima su kao i u drugoj sobi samo duže podlaktice, ali u drugoj sobi ljudi su pothranjeni, pa su zdravi! Ali, u Paklu, nisu. A ako se pitaš ko im ne da da jedu? Reći ću ti…..sami sebi! Bog je za čoveka pravio šake kao lopate. Da radi i da kad ne radi, pogledavši u dlanove, treba da se seti da treba da radi. Pa kad uradi, onda da podari i pokloni drugome! A ne sve sebi i samom sebi. Ako se pitaš, kako su ovi Ljudi pothranjeni…. pa lepo. Svaki od njih ima toliko dugačke ruke da dohvati sve sa stola i podari drugome da jede i pije koliko želi. A od drugog gosta dobije on onoliko koliko želi da jede. A u Paklu, ljudi žele samo sebe da nahrane, pa sve što zahvate zabace sebi preko ramena!
Ućuta Stojan. Ućuta i ne pita ništa. Sama mu se vrata otvoriše i on udje medju nasmejane ljude.