Badem...

  Autor: nabrzinu
  Language: Srpski

Ulazim u njenu kancelariju. Sive se zidovi koji mi ostaju iza leđa. Minimalizam. Ne vidim je od kontra svetla, zid iza njenih leđa od poda do plafona je u staklu. Vidi se ceo Beograd, umiven jutrom, kišom, negde oko 10 je pre podne.
Prilazim stolici koja se nalazi pred njenim stolom. Opet minimalizam. Ona ustaje, kompletirana je tj.u kompletu je. Neki mat materijal nema onaj njen estradni odsjaj, za razliku od kose kroz koju probija svetlo. Stoji – stojim. Sedam na stolicu ispred njenog stola. Ona dolazi ispred mene I naslanja se dupetom na sto. Još je utegnuto dupe ali su primetne tendencije da počne da se preliva. Šavovi na njenoj suknji su zategnuti, do pucanja. Ipak je twid. Bila je na depilaciji, kvarcovanju, koža joj je kao papir za pakovanje poklona. Ćutimo. Čuje se kako diše. Čuje se kako dišem. Kao da ne dišemo isto. Podiže jednu pa drugu nogu na rukohvate stolice na kojoj sedim. Sreća da tu nisam spustio ruke, probila bi mi ih štiklom Manolo Blanik. Hvata mi glavu kolenima, slepoočnice. Koža joj miriše na aromatično ulje, sedefasta je I mekana. Navlači suknju na butine, prilično nasilno I ako bi poželela da ta suknja prosto “sklizne” niz njene poluraširene butine. Iz mraka izviruje ono mesto gde se butine stapaju sa telom I neka tanka majušna linija njenih gaćica. Provlači mi ruku kroz kosu I gura me unutra, pod suknju koju glavom navlačim još više, na sam kraj njenih butina. Osećam joj dah, dole, sad već dišemo isto. Miris, toliko jasan da nosi ukus badema. Dišem pred njenom “linijom” koja je tu tek da se ne bi pričalo kako ne nosi gaćice. Zaboga, ona je jako bitna osoba, bitno je to što se priča. Sad tek konačno dišemo “isto”. Dah je vreo, rasipa se po unutrašnjosti njenih butina, mojim obrazima...dišemo isti vazduh ona dole I ja gore. Zavlačim usnu ispod njene linije, linija sklizne, negde na kraj mojih obraza. Ljubimo se, pogrešno raspoređeni. Željna je poljubaca I usne mi se klizaju po njoj dok tope onaj badem. Hvatam ga usnama pa polako uvlačim do zuba, onda se igram tako. Njen badem je nežan, voli da oseti kad klizi pod zubima. Uvlačim ga kroz proreze koje mu pravim, držim ga zubima a mazim jezikom, nekad jezikom, jedva pomičnim pokretima, nekad samo dodirom, bez pokreta a nekada brzim I intenzivnim pokretima. I ne vidim nas, ne vidim nju, sebe, Beograd iza njenih leđa. Zamišljam nas...moja glava se ne vidi ispod njene suknje, ona je zabacila glavu unazad, kosa joj pada po stolu, kipi joj dekolte...trese glavu. Sve okolo je isti onaj minimalizam...U tom zamišljanju čujem joj pritajne uzdahe, kao progutani vrisak, celu seriju..dugačku, spojenu od nekoliko minuta...Prepoznajem taj zvuk, prepoznajem miris badema proliven po mojim obrazima...izvlačim se ispod njene suknje. Ponovo je dan. Glava joj je zabačena tačno kako sam zamislio, jedna bradavica je izletela, koža joj je orošena, vidim odsjaj grada na njenom poprsju. Ustajem bez reči. Onaj nesretni Manolo Blanik sad visi pored stolice...Ustajem I bez reči krećem. Prati me pogledom, znam to, osećam na temenu. Ne progovara. Njena kancelarija ima kupatilo, uvek bi nakon nečeg sličnog što ona radi meni išla da se dobro umije, opere zube, zategne, dotegne I sakrije tragove...Ja ne. Ja ne sakrivam tragove. Bez reči izlazim iz njene kancelarije, pa firme... Sedam u auto, izvlačenje iz spleta malih ulica, pa velike, pa sporedni put...pa kraj puta. Pa stajem. Parkiram se negde sa strane kao napušteno parče gvožđa. Izlazim na stazu Ade, sa donje strane I krećem polako ka izlazu. Izlaz se I ne vidi, kao da ga nema, samo po sećanju znam pravac...Ada je pusta, radni je dan, prolaznici zaziru od drugih, sklanjaju se. Volim to što se sklanjaju više od mirisa badema na mojim obrazima. Silazim sa staze I prilazim jezeru, tačno, na tom mestu gde je ona juče bila. Gde je naslonila bicikl koji je oborio vetar. Gde je okrenula glavu ka suncu kog nije ni bilo...Sedam na isto to mesto, skidam starke, pod prstima mi je kamen koji je juče dodirivala ona, stopala su mi tačno tamo gde su bila njena. Dišem njen dah, šljunak je zagrejan njenin dodirom a ona je juče bila tu. Jedino što sam tog dana osetio bio je kamen koji je osetila I ona. Pričam sa njom I ako nije tu. Prolazinici sad prolaze u širokom luku, pričam sam sa sobom. Smejemo se zajedno. Dodirnula mi je obraz, mesto odakle je mirisao badem, približila nosić, nije me dodirnu ali sam ga osetio. Onda se nasmejala....i ako je u sebi plakala.