Кримке

  Autor: slobodansimonovic
  Language: Srpski

Никада нисам успео да дознам зашто су те ципеле добиле назив ''Кримке''. Било је то доба 1950-60-тих када се није много имало. Појавиле су се у ''Борову'', радњи са још увек европским каракером, који је вероватно потицао од порекла и оригиналног власника, највећег произвођача обуће ''Бата''. Радња је била достојанствено лоцирана у самом центру Београда, на раскрсници тадашње улице маршала Тита и кнеза Милоша, познатој као Лондон. Преко пута се налазила народна банка, на другом углу апотека, а на трећем хотел Лондон по коме је раскрсница и добила име (хотел је 1962 срушен и замењен зградом Привредне коморе Београда). Зграда у којој се налазила продавница је из 1928 и припадала је породици Димитријевић. Изузетан пример архитектуре Бограда из тог доба је био далеко познатији по продавници ципела која се налазила у њеном приземљу. У ''Борову'' се могла наћи обућа за сваку прилику – од гумених чизми до ципела са штиклом и патика за фискултуру. Дуги излози дуж обе улице су увек привлачили пролазнике. Улаз у радњу је био кроз велика дрвена врата која су била централно лоцирана. Увек су некако била отворена према центру раскрснице и позивала пролазнике да уђу унутра. Ваздух у радњи је увек мирисао на свежу гуму. Паркетни под изгажен од милиона купаца је шкрипао под ногама.

Тих година у излогу ''Борова'' појавиле су се ''Кримке''. Продаване су само у једној боји – црне. Полудубоке ципеле су биле више за зиму него за остале делове године. Материјал, вештачки, наизглед је подсећао на велур, имао је карактеристичан баршунасти изглед. Средином ципеле су биле металне копче савијене на обе стране ка спољној страни стопала. Пертле би се завлачиле испод сваке копче, тако да није било потребно шнирати ципеле као што обичне ципеле захтевају. Испод копчи је било лако провући пертле и кад би се затегле, два реда металних копчи на свакој ципели би добили положај уредно наређаних војника. Често, пролазећи поред ''Борова'' погледом сам проверавао да ли их још увек има у излогу. Нисам их добио, јер су чизме купљене прошле зиме још увек могле да послуже и заштите моје ноге од снега и зиме.

Мој ујак Илија је имао ''Кримке''. Увек су поносно стајале у малом предсобљу кроз које се улазило и њихов стан на петом спрату у Балканској 6. Илија је био млад, црномањаст и веома шармантан. Умео је да насмеје, расположи и у сваком моменту је био спреман за разговор и шалу. Волео је женске и често ми је, као неискусном и веома младом сестрићу, преносио тајне које ће ми, по његовим обећањима, бити од велике користи кад порастем. У свим тим причама и ''Кримке'' су добиле своје место. Илија ми је објашњавао, стављајући једну ципелу на руку а другом узимајући четку, како сваки детаљ одеће и обуће има значајну улогу у комуникацији са супротним полом. Четком је глачао ''Кримке'', и мени зачуђеном, претварао баршунасти изглед велур материјала у сјај коже. Уредна обућа, чиста ципела и лепо координирана боја са осталом одећом, чине половину посла у привлачењу пажње женског пола, објашњавао је искусно. Још увек сам, несхаватајући те значајне везе, посматрао његове покрете којима је од ''Кримки'' правио оружје којим се лакше долази до девојачког срца. Пошто би завршио са гланцањем обе ципеле, пажљиво је узимао чисту белу крпу, омотао један њен крај око другог прста и почињао интензивно да глача копче на ''Кримкама''. По завршетку тог ритуала свака копча је добила високи сјај, тако да се са њих светло сијалице одбијало и изгледало као низ звездица које красе предњи део ципеле. Често пута сам, тако омађијан читавом причом и ритуалом, почео озбиљно да се бринем да ли ће ''Кримке'' и даље да се праве и продају кад ја одрастем и кад за мене буде веома важно како задобити пажњу супротног пола.