КО ЈЕ КРИВ?

  Autor: ivanabzzajic
  Language: Srpski

Последњи пут смо ишли на море почетком деведесетих година, док још остаци комунистичког режима нису сасвим замрли. Две плате су могле, без икаквих устезања, задовољити овај, данас за многе луксуз, у којем је четворочлана породица уживала. По повратку кући, непрестано смо са телевизијског екрана бомбардовани вестима о почетку рата у Словенији и о исповестима избезумљених људи, који су се аутобусима упутили ка овој бившој југословенској републици, у потрази за својом децом, војницима на одслужењу рока.
Кад би у пола осам почињао дневник, који старији укућани никако нису пропуштали, ми, деца, бисмо се неретко замајавали којештаријама, настојећи да игноришемо речи којима смо бомбардовани. Кад би се приказивале стравичне сцене покоља на просторима бивших република, нас би обавезно сатерали у засебну собу да се не бисмо потресали и сећам се да смо баш у тим тренуцима киптели од радозналости да сазнамо шта се дешава.
Како је време одмицало, држава је западала у све већу кризу, која се, што је најгоре, осећала и у нашој кући. О летовању нико није ни помишљао, а у продавницу се одлазило са стрепњом да ли ће плата, коју смо најчешће претварали у немачке марке како бисмо је сачували од обезвређивања, ако је већ целу не потрошимо у току дана, моћи да покрије трошкове исхране и хигијене.
Кад смо се мало опоравили, то јест кад је на тржишту заживео нови динар, мало смо се охрабрили, све се надајући бољем времену. Онда је, међутим, само неколико година касније, уследило бомбардовање, па револуција и онда опет полазак од нуле.
Кад мало боље сагледамо ситуацију, можемо да закључити да нам је читав живот протекао у натезању и стрепњи, а данас, као високообразовани људи, питамо се шта нам је чинити.
Годинама смо се залагали трудом и радом, многи и као активни учесници протеста и демонстрација, да побољшамо услове живота, да се изборимо за равноправност и демократију, а оформили смо друштво у којем, бар кад су у питању грађанске слободе и јавно изражавање мишљења, нема баш никаквог ограничења.
Наиме, последњих година у нашој земљи јављају се многобројне девијације, које представници власти, не само да не суспендују, него их, подстакнути праксом Запада, одобравају. Недавно је у јавност доспела вест како актуелна Влада Републике Србије настоји да легализује хомосексуалне бракове. Многи би се на ово зачудили, неки насмејали, али према девијантном понашању нико не би остао равнодушан. Коме смо криви па морамо да посматрамо особе истог пола како пролазе улицом и љубе се?
Па, ипак, нису ли они само људска бића предодређена да буду оно што јесу? Само, морају ли своје ставове изражавати јавно и тровати омладину, којој није баш сасвим јасно шта се дешава? Можда их треба лечити, али како?
У јавности је процурела информација како је могуће хируршком интервенцијом променити пол, на шта су, верујем, многи припадници геј популације осетили олакшање, не слутећи при том да се тако интереси друштва доводе у питање. Какво је то друштво у којем брак као институција више не постоји?
И, питам се шта смо Богу згрешили па нас овако кажњава. Целога живота се устежемо да бисмо прикупили средства за школовање и изборили се за статус у друштву, и колико више стремимо ка врху, увек падамо на дно. Наши родитељи не изучише неке претерано високе школе, па ипак саставише макар и деценију среће и комфора, без страха од немаштине. То је ваљда зато што им је комунистички режим пружао хлеба без мотике. Рођени су под срећном звездом. Ми се вазда лаћамо мотике, али хлеба ни од куда. Ко нам је крив што немамо среће?!